Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

__СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ | 295

Странке и Гарашанина, опозиција узастопце одговори — Савезом коме стајаше у основи утврђени и потписани политички „Споразум“ од 6. априла 1886 године. Но сем кризе, која је на познати нам начин решена, и овај историјски Споразум има своју колико значајну, толико и интересантну предигру.

Стога се морамо опет вратити у последње дане злосретне 1885 године. -

П. _ Мало политичке романтике: Краљ код осуђеника. — Помиловање осуђених на преком суду због буне. — Краљеви предлози ослобођеним радикалима. — Већања у Нишу. — Олбијање краљевих пред“

лога. — Споразум опозиције. — Чудни су политички обрти у Србији. Кад не би многи од њих били утврђена историјска истина, могао би човек, читајући их, мислити да има пред собом не историју, већ роман. Није то једном било у Србији, да се скакало из крајности у крајност; није то једном било, и пре и после времена у коме се са својим посматрањима налазимо, да једној мрачној ситуацији следује до непознавања ведра и весела, у којој су доју-

черашњи сужњи, гоњени, суђени и осуђивани политички кривци, –

на једном постајали пресудни чиниоци, са пуним рукама права и власти, која је, колико јуче тако рећи, над њима изрицала смртне | и друге тешке пресуде. А не недостаје и обратних примера, да се из ведре и веселе ситуације јављају мрачна и мутна времена, која суморно и безнадежно притискиваху не само појединце, но и читав народ. Наизменце се, у разним размацима времена ишло из једне промене у другу, из друге У трећу и тако даље, док се са бугарским ратом није дошло у ћор сокак, из кога је доиста било тешко изаћи. Није чудо, да су тражени излази на све стране, па и кроз тешка тамничка врата, за којима је чамила добро затворена осуђена доскорашња „револуција“, оличена у осуђеним, прогнаним и анатемисаним радикалима из 1883.

Ваља се у души пренети у тешке новембарске и децембарске дане 1885, када пораз Србије беше свршен чин и као авет при“ тискиваше све и свакога. Је ли чудо, да се тај притисак пренашао и_на Владаоца, који је морао ма и за моменат осећати сву тежину својих почињених грехова; и-је-ли онда чудо, да се и он — сем помисли на абдикацију — решавао на корак, какви би у сваком другом случају били немогући и необјашњиви, сему основаној претпоставци, да је на Престолу постојао недуг психичке природе, утврђен у науци од енглеских научника, и носи назив „тога! фпзапту“ или „нездрав морал“. Е

Мислимо на посету Краља Милана, коју је он учинио у вече на Св. Стевана (27. децембра) 1885. у Београдском граду; и на разговор његов са једним од тамо затворених тадашњих првака радикалних, а у „пашином конаку“, куда је из затвора доведен — Пера Тодоровић, који је, по смрти Краља Милана, 1901, год,