Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

296 = _ ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

_у својим већ цитираним „Успоменама“, тај састанак такође описао (Види „Мале Новине“ од 1901). Нужно је да се, историјске потпуности ради, а и због онога што Бе следовати, и ми за тренут уставимо на овоме готово романтичном случају у нашој политичкој историји.

Било је то, по причању Тодоровића, горњега дана у сумрак око 6 сати у вече, Њега је командант града Бл. Јурковић одазвао и одвео у једну собу градске команде, негда „пашиног конака“ (који је 1915, бомбардовањем града сравњен са земљом). Ту је Тодоровић остављен сам и чекао је.

„Тако сам стајао још добру четврт сата. За тим се зачуше из далека прво ситни, убрзани кораци, па онда крупно војничко корачање и на једаред собна се врата широм отворише и унутрг уђе крупан виши официр, сав умотан у шињел, тако да се ни лице није видело.

„Ушав унутра он једним покретом разгрте шињел и рече:

»— Јамачно се мени нисте надали>!

„Не знам од куда се мени учини, да је то г. Франасовић, тадашњи мин. војни, те одговорим: Зацело не г, министре. Но у тај мах мој „госп. министар“ збаци шињел на оближњу столицу и понови: - ' |

»— То јест, мени се нисте надали |“

„ја од чуда зинух и избечих очи. Преда мном је стајао Краљ Милан.

„ја се дубоко поклоним. Извините, Величанство, нисам вас познао“. = Га

И сад је настао дуг разговор, који је Тодоровић у својим „Успоменама“, а у више бројева „Малих Новина“ изнео, ноу који се ми овде не можемо у тој опширности упуштати, и из ког су, како писац „Успомена“ вели: „побележене само главније мисли Краљеве, а не саме речи његове“. То, наравно, није било ни могуће, као што је било могуће сачувати целину тих мисли, и ближе означити и повод овоме необичном састатку и разговору. Кад је, на име, Пера Тодоровић у очи Дмитрова дне 1883, са осталим члановима радикалног главног одбора, затворен у Београдски град, услед буне, он је, као што смо при опису радикалне буне видели, пре но што ће бити испраћен на преки суд, писао Краљу Милану, и правдао радикалну странку, наводећи да би она била способна да буде од услуга и земљи и Краљу, кад би јој се само више вере поклонило. „ИМ ја му се понудим, пише у „Успоменама“ П, Тодоровић, да од Радикалне Странке заједничким договором и споразумом направим странку способну за владу (геолегипозјаћ о)... Али доцније, кад су, након две године дошла сливничка искушења, Краљ Милан сетио се ове моје понуде, и сем осталога, јамачно је и она била један разлог, који га је довео к мени у тврђаву београдску“ (М. Новине бр. 79.).

Краљ је желео знати, изложивши тежак положај, шта би се од Радикалне Странке могло очекивати и како би се она понашала,