Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 305

са своје стране рачунала, сложна у томе и са Краљем, које је од два зла мање: да ли да буде упуштена, да је бујица народнога негодовања, заједно са њеним неуспесима збрише, или да се још једном покуша да буде спашена, како бин, колико толнко, корегирала своју изгубљену срећу»

Промена од 238 марта и значила је ово друго; Споразум здружених опозиција био је одговор на то.

Влада и опозиција ставиле су се на ратну ногу и то на живот и смрт. Иницијатива за овај рат била је, разуме се, у рукама владе, са Милутином Гарашанином на челу. И влада није оклевала, да рашчисти са старом, и да створи нову ситуацију.

Одмах по образовању владе, сутра дан, 24 марта, објављена су два указа: први којим се распушта Народна Скупштина изабрана после „Тимочке буне“, и други, важнији, којим се наређују избори за нову Народну Скупштину, а за периоду 1885, 86 и 87 годину, који имају да се изврше у целој земљи, на дан 26 априла 1886 године.

То је био, без сумње, догађај првог реда, који је сједињена спозиција са великим задовољством и поуздањем поздравила.

Али су стајале извесне ванредне мере, још из времена пре рата с Бугарском, као што су: нарочити судови, као и законом од 9. септембра 1885 обустављено опредељење чл. 22. Устава односно слободе говора (зборова) и печатње.

Обе ове ванредне мере влада је тек Указима од 21. гприла 1886. такође укинула, — непуних пет дана пред изборе! Ово је укидање, према томе, за опозицију било без практичне вредности, за саме изборе,

Двадесет шести април 1886 године, дан избора за Народну Скупштину, био је, и остаће велики датум у развитку јавне свести у земљи.

При свем нечувеном притиску од стране владе, која се 6орила за своју егзистенцију; при свој скучености за држање јавних зборова и за изборне споразуме; при свој опасности која је лебдила над главом чиновника и виђенијих грађана, који су припадали опозиционем групама, избори су извршени и свршили се потпуном победом опозиције. Из избора је изашло око осамдесет опозиционих посланика, дакле већа половина од укупног броја, рачунајући у тај број и посланике краљеве. Сем тога „покварени“ су избори са којих су имали доћи још 2 либерала и 1! радикал.

Београд, у коме обично влада има своје сталне „изборне гарнизоне“ у патролџијама, служитељима надлештава и општине, робијашким чуварима, царинским служитељима и другим платежним гласачима, који гласају по наредби и дају знатне бројеве — у Београду је, при свем том, победила опозиција.:

! Ови су избори имали свој епилог. Нарочито се одликовао Министар просвете и црквених послова Милан Кујунџић, у гоњењу професора, који су гласали 26. априла. Навешћемо само некоје примере, ради карактеристике доба и људи. Сима Живковић, један од најуваженијих и најстаријих директора, директор Кра-

Пол, Ист. Србије П 20