Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

308 жив. ЖИВАНОВИЋ

онара је са жандармима отерано. То даје укупан број од не мање | но 33 елиминирана посланичка мандата, све на рачун опозиције. Уз то долазе и она 4 покварена избора, где су опозициони кандидати такође имали већину.

Тако је овим махинацијама, у којима су снажно садејствовали: и Краљ, и министар унутр. дела, и начелство нишко са жандармима, и најпосле санкцијом свега тога од стране верификационог одбора — влада добила „солидну већину“ и стала на тврду земљу.

При гласању за листу кандидата за председника и потаредседника Скупштине, опозиција је за своје чланове: Катића и Кундовића и остале дала 40 гласова, владина листа достигла је потребну јој већину Од ове је скоро већа половина била од наименованих, а мања од народом изабраних посланика. Тако се, доиста, с успехом корегира политичка срећа.

Док се све ово свршило, требало је пуних седам дана. Најзад, једва 7. јуна Краљ је отворио Скупштину лично и престоном беседом, из које вадимо следећа места:

„Ја сам, говорио" је Краљ кроз беседу: веран традицијама политичким свога дома, а у слози са гласом народа, јасно исказаним на прошлој Народној Скупштини, — примио стање отвореног непријатељства, које је створила Бугарска. И прва моја реч, на овом свечаном и тако жељно(!) очекиваном састанку моме с вама, по срцу и дужности, хоћу и желим да буде израз моје дубоке захвалности на једнодушности, коју је мој драги народ, на верности којом је моја мила војска положила све жртве у служби отаџбине,..... И ако наши трудови нису успехом крунисани, и ако је мудрост захтевала да се одазовемо једногласној жељи европских велесила и да са сувереном силом кнежевине, с којом смо били у рату, мир закључимо, ипак та једнодушност мога народа јасно казује колико је Србија вазда будна на бранику своје државне мисли, и колико је вазда вољна поштовати међународне уговоре и протестовати про"тиву једностраног ремећења равнотеже на Балканском полуострву... Односи наши према кнежевини Бугарској остали су онакви исти, какви су и пре рата били“.

Ах, камо срећа да су ти односи и тада, кад је ова беседа говорена, и после тога, дуго и дуго били „исти“, као и пре овога фаталнога рата! На против, ти су односи из темеља измењени. Од два суседна, рецимо и „братска словенска“ народа, постала су два крвна непријатеља.' Карактер бугарски, и по себи склон на вероломство сваке врсте, у овоме је рату и његовом резултату добио изговор за све оно, што ће после пет, десет, двадесет па и три десет година имати историја српско-бугарских односа на своје листове, на нашу узајамну несрећу, да запише.

1 Када је знатно доцније један од посланика Србије, постављен за Софију, у очи свечаног пријема претходно поднео текст свог говора, у коме су наглашени „братски“ и „словенски“ сроднички односи, бугарски Мин. спољ. послова, просто је — како је то упамтио Дим. Поповић саветвик — захтевао, да се ти изрази избришу, као нетачни, Поповић је био дугогодишњи члан диплом. кора.