Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 309

Али је депласирани понос захтевао да се са престола овако говори, и тако је говорено. |

Сасвим је онда логично, да и Адреса скупштинска продужује исту мисао и исти осећај. Посланици одговарају Краљу 12. јула:

„Али и после овога мира, вије се краљевска застава твоја, Господару, данас са још моћнијим и светлијим знамењем, са знамењем јавно истакнутог српског питања. Гробови синова наших иза Брезника, Трна, Врапче, Куле и Арчер-Паланке обележили су јуначким знацима колико је дубоко наше убеђење и озбиљност у одбрани наше државне мисли...“ >

Изгледа, да је цео овај први сазив ново-изабране · Народне Скупштине, а за годину 1885. као прву у овој периоди, био намењен, да се измењају ови поздрави између Краља и Скупштине. Јер већ сутра дан по предаји адресе, указом од 13, јула закључена је ова Скупштина, и истога дана сазива се у нов сазив за 1886. годину. После два дана, Скупштина је 15. јула указом и отворена за ту годину.

Пошто је Скупштина, тако сазвана и отворена за 1886. год., на дан 21. јула одобрила све пред рат и за време рата донесене ванредне мере — онда је указом од 25. јула одложена да се састане, опет у Нишу, на дан 5. окт. ове године и да продужи рад.

Изгледа, да је све ово што је било у Скупштини од 30. јуна до 25. јула, требало да буде једино у циљу, да се осујети сјајни успех опозиције, да се да санкција новој влади из Напредне странке, и тек онако узгред да се одобре све ванредне мере из доба рата с Бугарима. Никаквих законских предлога, ничега 0собито државног није било на овој скупштини за моментане, а још мање за скоре и будуће потребе државне. И то што се хтело, то је и урађено. Опозиција је прво брахијалном силом, па онда силом „већине“ тако створене, лишена свога успеха и свога права. Влада је, међутим, благодарећи свему томе, стала на тврду земљу, и независно од правог расположења у земљи, она је имала опет своју Скупштину, једну од оних, какве су биле све претходнице њене од 1880. до 1886., у којима су на сличне начине, путем „двогласаца“ и иначе стваране већине, које су после, са владом заједно живеле од милости владаочеве, који се направио врховним политичким арбитром и не само што је санкионисавао већ је и заснивао све политичке ломове последњих година, до сад.

С тога, у толико више у свом значају одскаче Адреса опозиције у овој скупштини, која, и ако није имала овога пута среће да се узвиси на степен државног акта, објављена је у опозиционим листовима, прочитана у Скупштини и носи на себи 40 потписа посланика онако безобзирно скресане опозиције либерално-радикалне.

По себи се разуме, да је Адреса мањине и својом неочекиваном појавом и садржином одјекнула као гром из ведра неба. Она је и по духу и по слову дијаметрално противна Адреси већине, па тиме и свеколиким назорима савремене званичне Србије, како на унутрашњу, тако и на спољашњу политику земље наше.