Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

310 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Док Адреса већине говори пркосно о одношајима са Бугарском, дотле адреса мањине са жаљењем говори о „очитом неправу“ створеном између два народа „чији су интереси истоветни“. Док се Адреса већине чини невешта анатеми баченој на извесне пограничне крајеве после бугарског рата, дотле Адреса мањине тражи,

да се „свима крајевима драге нам Отаџбине поврати редовно стање“. Докле Адреса већине, спокојне у поседу своје силе и власти, и не помишља, а камо ли што да зажели и каже о уставној реформи, дотле адреса мањине тражи „да се приступи мењању Земаљског Устава“ „да би се знале сталне границе свачијег (читај: и Краљевог!) права и дужности“. Док су вође већине, оличенен у полицијским органима, извршиле атак на посланике и као са протераницама поступили, и та већина у својој Адреси ћути О том жалосном и ружном случају, дотле Адреса мањине речито протестује потив њега, и с обзиром и на друга насиља у целој земљи, говори о „поколебаној законитости од стране власти у нашој земљи“ и тражи гарантије „те да се не би у будуће понављали познати немили призори, како пред лицем народа на изборима, тако и пред лицем Народног Представништва са људима, чија је неприкосновеност загарантована земаљским Уставом.“

Кога би могло изненадити, кад прочита, како је орган владе, скупштинске „већине“ и Напредне странке „Видело“ узвикнуло:

„С гнушањем је саслушана Адреса мањине у Народној Скупштини“.

На ово извештачено пренеражење, органи опозиције нису остали дужви. „Нова Уставност“ бр. 99. од 17. јуна 1886., у уводном чланку — који носи наслов: „С гнушањем“ — пита:

„А ко су ти, што тако „с гнушањем“ предусретају адресу скупштинске „мањине“ 7! Да ли је то доиста већина народних по. сланчка. или што другог! Да ли је већина само оно, што се сама тако назива, или је на против „већина“ оно, што напредњаци зову „мањином“ 2! Колика ли је та самозвана већина у садашњој српској скупштини 2! Не каже ли само „Видело“ да их нема више од 87 А сем тога, из каквих је елемената састављена та већина Нема ли ту четрдесет указом постављених владиних чиновника» И кад се одбију гласови тих министарских најмљених присталица, не остаје ли на страни министарске већине само 47 посланика» Па да ли се бар овај последњи број може назвати „народним“ пред-

ставницима> Нису ли то људи, који су изабрани под притиском

највеће бруталности и перфидеје од стране напредњачке полиције, или који су дошли у Скупштину као „двогласци“, немајући за себе већину бирачких гласова...“ И онда чланак завршује: „А вас, господо напредњачка. народ српски доиста ће за сада поздравити само с гнушањем; поздравити као што сте то и заслужили свима својим досадашњим неделима и несрећама за Србију и српски народ“.

Но то је све остало без дејства на заснован ток ствари. Шест пуних година довикује опозиција, и радикална и либерална, овакве протесте и у Скупштини н у јавности путем штампе, па