Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 311

све то није изменило ситуацију, у којој је било основно начело: Сила и самовоља иду пре права! И то свеуз узвике : „Живео Краљ“ !

И доцније продужење рада ове Скупштине, како је трајало непуних месец дана, од 5. октобра, до 2. новембра 1886 није дало никаквих видних резултата. Једино, што се има од важности прибележити то је „Закон о Академији Наука“ од !. новембра 1886. потписан у Нишу.

На дан годишњице објаве рата Бугарској, 2. нов. 1886. год. закључена је ова, у сваком погледу необична Скупштина Престоном Беседом, која је, сем констатовања извршених послова, и опраштања са утруђеним посланицима, посве безначајна. Она права ргдост, која се и на Престолу = у крилу владе и Напредне странке осећала са бијћа ове и овакве Скупштине, била је такве природе, да се није могла ставити и у Престону Беседу, која се увек још држала у оквиру „државних потреба“, док је цела ова авантура,

оличена и у новој влади од 23. марта, и у изборима од 26. априла, и у оба кратка заседања скупштинска, имала само један једини циљ: да спасе и сувише компромитован престиж Владаочев, а с њиме заједно и Напредну странку и њену владу од одговорности и потпуне пропасти. -

Наравно разрешнице ове врсте нису за вечита времена, а велики и неопростиви политички греси увек дочекају и дан своје казне.

Па ипак ваља жалити Напредну Странку и са политичког и српског и државног гледишта. Она, и ако није никад била сретна да буде љубимац -народни, и увек се — као што се из минулих догађаја види — одржавала на влади силом наспрам карода, а сервилишћу наспрам владаоца, имала је, у ширим слојевима својим одличне елементе, какве наш народ зове „домаћинима“, у ком погледу није стајала иза Либералне Странке. То наглашујемо нарочито. Она је имала и одличну интелигенцију у својим редовима и онда је доиста чудан тај парадокс у њеном политичком животу — у коме је у прошлости имала јаких традиција — да је стално морала служити незахвалним задатцима и постала је тако и сама жртва те своје службе. Али то је увек последица, када се у политичком раду појави несразмера између амбиција и своје рођене снаге. Неуспеси су онда неизбежни. Но ту интимну страну сопствене историје остављамо самој Напредној странци да је она изнесе. Али на свршеним чиновима ве да се ништа више изменити, па ни. у судби Напредне Странке. Њени неуспеси били су увек и неуспеси целе земље, и с тога смо се и ми морали тиме бавити; јер

1 Овим се законом установљава „Српска Краљевска Академија Наука“ са одређеним бројем чланова („бесмртника“) и утврђеним програмом рада; а истим се законом укида досадање „Српско Учено Друштво“, основано, као „Друштво Српске Словесности“ 1842. године, а реформисано 1864 (књига 1 стр. 94.). Овај је закон о Академији био нужан и савремен, и, можда се не варамо, ако као духовног оца ове мисли узмемо Стојана Новаковића, чији је шурак био тадашњи Министар Просвете, коме је у део пало оснивање Академије, путем новога закона.