Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

314 = ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

кроз све чеврнтије у току неких седам година; ако га она упусти, | он је тим самим неопозивно пропао. -

А да ли ће то бити» — питали су се познаваоци политичких прилика, питала се опозиција, питао се цео народ. Као год што је за Напредну странку, тако је и за Краља Милана, у току времена и стицајем разних јавних и тајних фактора, створен један безизлазан положај. И он се сада морао држати Напредњака, као и они њега. Сила, и сав државни апарат, били су на њиховој страни, и они се нису снебивали, да од тих средстава чине најбезобзирнију употребу. _

И невидљиви точкови политичког механизма имају своје зупце, који такође увек унапред хватају, јер и политичка машинерија, добра кад и рђава, иде стално унапред. То ће рећи, политички поступци и догађаји имају своје неодољиве консеквенције, које управљају догађајима и привуђавају узроковаче и носиоце догађаја, владаоце и политичке људе, да морају да иду извесним правцем, без обзира, је ли тај правац свакад и добар.

Цео живот и рад Напредне странке, за минулих седам година јесте само један низ етапа са зла на горе, можда у много прилика и против њене воље. |

Све се то, поред несреће која је сустигла цео народ, морало светити и самој Напредној странци, што, као што смо малочас рекли, ваља дубоко жалити. Тај, иначе одлични представник нашег народа, донста је заслуживао бољу судбу.

Дошавши на владу у октобру 1880. године, прваци те Странке су то учинили по цену, за опште добро врло скулу, одменивши

"своје претходнике на управи земље, поводом једног питања

— трговинског уговора са Аустро Угарском — у коме су они могли, као добри Срби, само бити солидарни са тадашњом владом. Али жудња за влашћу, потисла је овај посве обичан, патриотски обзир. И

А кад је већ дошао и тај давно жељени моменат, да Напредна (тада „Младоконзервативна“) странка прима управу земље у своје руке, онда су прваци њени учинили ту огромну погрешку, те су се — прелашћени наклоношћу краљевом — десолидарисали од својих дотле нераздвојних другова, представника Радикалне Странке. Напредњаци су образовали владу, са Пироћанцем на челу, а ради“ кале су оставили напољу, у уверењу да ће ови бити задовољни са мрвама и комадима, које им они буду добацили. Није прошло ни месец дана од скупштинског првог састанка, и криза је избила, и радикали су се ишчаурили у пуној својој снази иу новој организацији, у јануару 1881. године. Али је криза закрпљена и пошло се даље, плативши за то, нешто у обећањима, а нешто у натури.

Но што се ишло даље, бивало је све горг. Јер док су радикали у почетку изнуђавали једну по једну „реформу,“ које је опет влада давала за своје одржање, дошло је већ у 1882. години до отвореног, непомирљивог сукоба, изласком целокупне опозиције из Скупштине. И та је криза закрпљена, по цену најгрубљих по-