Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 315:

вреда најпримитивнијих изборних правила. Прибегло се „двогласцима“, и Напредњаци су и даље остали на влади.

За то је дефинитивно престала и свака даља дружба између негдашњих савезника, здружених опозиционара Либералној влади од 1876. па све до 1880. године, и они су постали непомирљиви противници, На општим изборима 1883. Радикална странка добија већину, и полаже право да дође на управу земље, и за напредњаке није било више излаза. И Краљ Милан за чији је рачун, и за чије је тајне намере и конвенције, био и сав претходни трогодишњи лом, стаје отворено на страну напредњака, својих саучесника у свему дотле учињеном. И ма да их не оставља номинално на влади, али их оставља у власти. Јер кабинет Николе Христића, из септембра 1883. год. не би могао ни постати, ни опстати, да није имаго ослонца и у Напредној странци и у њеном чиновничком апарату, пошто Никола Христић није никад имао своје странке, и својих личних приврженика, нити их је тражио. Он је био свагда весник апсолутизма, и ако лично беспрекорно поштен човек.

Као одговор на то, можда без изречне намере свију главних. радикалних вођа, долази „Тимочка буна“ у октобру 1883. са свима грозотама Преког суда. Радикална странка изгледа сатрвена, и напредњаци, са Милутином Гарашанином на челу, по свршеном процесу, опет одмењују старога Николу Христића. Стари, опробани. „сејменски“ режим се продужава, али и незадовољство бива све

веће у земљи. То није могао не знати и Краљ Милан, који се, на све случајеве, осећао огарантован поред своје војничке оружане силе, још и тајном конвенцијом са аустро-угарском владом од. 1881., коју су потписали напредњачки министри. Једном тачком те конвенције, поред осталога што је она садржавала, гарантована је била сигурност династије Обреновића.

Да ли је могућност увећања у правцу југо-истока, предвиђена истом тајном конвенцијом, голицала амбиције и Краља Милана и напредњачке владе, или потреба да се једним великим спољашњим успехом загладе све дотадашње погрешке у земљи и стиша свеопште незадовољство — тек изгледа, да је једва дочекано тако звано сједињење Источне Румелије са Кнежевином Бугарском, и овој је објављен рат у новембру 1885. због повреде Берлинског уговора и поремећаја „равнотеже на Балкану.“ Недаћа је хтела да се тај рат изгуби, да се Аустро-Угарска — која је пре објаве овог рата_ могла играти улогу истинитог или лицемерног саветодавца за одржање мира — јави бар као спасилац ситуације, место предвиђеног увећања у правцу југо-истока. На Србију је набачено једно тешко обеспокојење, жртвован је њен нимбус, који је она имала од првих дана своја оба устанка, па до последњих својих ратова, 1876—78. увек противу Турске, као угњетача српског, и осталих балканских народа.

Краљ Милан и Напредњаци беху тим и сами дотерали до краја. Настали су, после рата и закљученог мира, догађаји, које смо изнели на неколико листа назад — до закључења Скупштине на сам дан. годишњице од објаве рата Бугарској, 2. новембра ове 1886. године