Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

316 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Исцрпено је било и последње средство за одржање на влади; јер, ако није више било у питању спасење земље од опасности, које су прохујале преко ње, било је у питању спасење Напредне странке и њеног протектора Краља Милана,

После закључења Скупштине 2. новембра 1886. год. догађаји су узели обичан ток. Али то није био више ток кретања унапред, већ све је личило на устајалу бару, у којој је трулило мноштво унутра набацаних предмета, и све је развијало један кужни задах, који је тровао атмосферу.

у Тако је прошло пет месеца и у следећој години 1887. сасвим монотоно, и испуњених једино новинарским дуелима, којима су "обично следовале оптужбе уредника и претреси у суду за штампарске кривице. Једно н. пр. резиме политичких догађаја после новембарског закључка Скупштине у „Новој Уставности“ бр. 74. и 75. 41886.) у чланцима под насловом „Последњи догађаји“ Ги ПЦ, од писца ових редова, било је оптужено, као и толики други чланци, писци и уредници.

Дочекала се и годишњица лањскога изборног окршаја (26 апр.), ушло се у мај, када су се почели јављати неодређени гласови о све заоштренијој ситуацији између Краља Милана и Краљице Наталије.

Политички људи беху се у велико поделили на два логора, дајући једни заправо Милану, други Наталији. Напредњаци су, у овом питању, били више на страни Краљице, а нарочито председник Министарства Милутин Гарашанин, Али је борба била још иза кулиса,

Последњих дана маја месеца (1887) та је закулисна борба била до опасности заоштрена, и међу завађене стране упао је лично председник Министарства, не на задовољство Краљево. То је изазвало једну од нервнех експлозија Краља Милана, и он је, прешавши све обзире, у томе наступу гнева, како посвећени говораху: просто најурио своју дотадашњу владу.

Маја 28. Ристић добија овакво писмо од Краља Милана «на француском):

„Драги г. Ристићу,

Желео бих да са вама говорим о политичким и мојим личним питањима од највише важности, С тога држим да Бете доћи к мени вечерас у осам часова. Ако немате ништа да приметите, ја бих у исто време позвао к себи и г. Радивоја. Очекујем претходно ваш одговор у том погледу, и молим вас да верујете

у моја осећања високога поштовања Милан“.

Тим су писмом отворени преговори, који су, после само 48 сати, довели до повољнога резултата, но по жељи Ристићевој, они су отпочели посебице, јер је он, одговарајући Краљу да ће се позиву одазвати, додао: „да су, по његовом мишљењу, целисходније конференције, кад се држе посебице, јер допуштају већу отвореност у саветовању — то бар у први мах“.