Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

ЈОВ. РИСТИЋ И КРАЉ МИЛАН 319

Мислимо, да нам се ваља уставити на томе значајном писму, јер се у њему расправља управо тај лични одношај Ристића према Краљу, обухватајући све време од 1868, до сада (1886). А повод за ово енергично писмо Ристићево била је извесна претходна енунцијација Краљева, која је нашла израза, прво у једном писму првог гђутанта, генерала Пантелића, којим се, на доста прек начин, одбија једна тражена аудијенција, ради извесног објасњења, после покушаја у марту о. г. за образовање либералне владе; а за тим по други пут, исти је дух негодовања избио чак кроз „Српске Новине,“ у једној објави дворске канцеларије, у којој се ограђује Краљева личност, од извесних новинарских чланака (у „Новој Уставности“), у којима су, по налажењу дворске канцеларије, додиравана питања у разговору с Краљем, а која, по изјави канцеларије, треба да нису с Краљем расправљана (као ревизија Устава).

Пошто је Краљу Милану било неугодно у то време дискутовање у јавности о промени Устава, то је се он желео оградити од тога, управо опорећи, да о томеин није било говора с њиме ни у којој прилици. Посредно пак, требао је бити набачен прекор на политичке људе из Либер. Странке, на Ристића нарочито, да су индискретни.

То је, дакле, тај непосредни повод за следеће врло опширно писмо Ристићево, из кога ћемо изнети овде најважнија места:

Песле увода, у коме Ристић наглашава, да и ако вели „има 32 год. како учествујем у јавним пословима Србије, и ма да сам 10 година суделовао званично и непосредно у владавини В. В, изгледа ипак, да још не постоје свуда правилни погледи на мене и на мој правац.“ За тим прелази правце на ствар, то јест на речи Краљеве пред неким посланицима говорене: „По тим речима, ја бих био противник престола; стајао бих у договору и радио тајно са Књазом Николом и о свему томе постојали би докази“ ..... -

„Пошто ја морам најбоље знати ако што радим, то ја морам најбоље знати, и да ли може имати каквих доказа. За то сам слободан да изјавим, да тих доказа не може имати, јер оно што не постоји, не може се ни доказивати“...,

„Да В. В. има својих противника, то не подлежи никаквој сумњи; исто тако не подлежи сумњи, да противници ваши могу осећати потребу, да рачунају на људе, који имају гласа и имена, нарочито, кад против таквих људи В. В. лично устаје. А такав сте

положај ви, г-ру, заузимали против мене чешће, а највише у последње време.“ –

И онда прелази на конкретне случајеве наглога пензионисања, једном, кад је тек претурио био 40 година живота; а други пут „прошле године, кад сам се вратио из Русије,“

„ја се не тужим на пензионисање, јер је то вршено у границама владиног права, и ако поред права владају свуда, па и у нашој земљи, још и обзири, поред којих су људи од 70 и више година могли годинама остајати на расположењу. Мени, на против, одузела