Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

320 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

је влада све, што ми је у границама свога права одузети могла, = уз то су ми још отказани и сви обзири.“

„Ја се, велим, ипак не тужим. Али не могу, ада не поменем и те догађаје, као чињенице, које дају повода противницима да их тумаче по својој потреби“...

„Да Ви, г-ру, нисте заузели према мени онај оштри положај, сигурно не би било ни достава против мене. Њих зацело није било до 19. марта ове године, иначе ме Ви не би сте позивали тада да ми поверите управу земље. Доставе, ако их има, могле су наступити од онда, од када сте ви изашли јавно противу мене, нашавши да има индискреције у једном новинарском чланку, за који сте на мене пружили прст,“ а

Подсећајући на своју доста дугу каријеру, Ристић даље вели, да је се бавио поглавито пословима поверљиве природе, и наводи конкретне случајеве познате и Краљу. „И сад је испало, да сам ја индискретан! Та да сам ја индискретан по својој природи, зар не би било много деликатнијих ствари за откривање» Ја Вас нећу морити, г-ру, подсећајући вас на све перипетије прошлости од 18 година, али ћу вас молити да ми допустите, да вас подсетим само на последње дуге разговоре наше у марту о. г, у којима су претресена важна питања најделикатније природе. У тим разговорима ви сте мене посветили у важне преговоре, које сте тада водили с једном великом силом; посветили сте ме у своје личне, паи у породичне прилике и одношаје, за које сте ми извесне услуге тражили. Ви ћете се сетити, да сте у једној конференцији од 5 сахати, у којој сте ме не само консултовали о свом положају, отворили разговор овим речма: „Ја се не обраћам ни на државника, ни на шефа партије, него на Ристића, који је дошао у Париз и довео ме као дете на престо.“ После овога увода, говор је вођен без резерве, па има ли до данас и једне једине речи, која је продрла у јавност» Нема. Све је то остала тајна, дубоко закопана и за моје најближе пријатеље. И преко свега тога, ја бих обележен јавно као „индискретан,“ кад се у једним новинама само помену то, да је било речи но ревизији Устава у мемоару, на коме сам и ја био позван да суделујем, не по званичној дужности, јер је и немам, но као приватни грађанин...“

„Питање (о ревизији Устава) је јавно. О њему су се изразили скоро сви политички људи наши, па сам се изразио и ја. И кал је и мој глас пао за ревизију онога Устава, који сам ја 1869 потписао, то није могло бити без дубоког убеђења, да је ревизија Устава још једини пут, који државни разлози препоручују, да се како земља наша изведе из болесног стања, у коме се сада налази, без жртава за прерогативе владалачке, а са проширењем уставних гарантија за права и слободе грађана....“

„....Ревизија није питање партијско, но је питање државно; а ја сам свагда у државним пословима полагао велику вредност да двоје одржим у хармонији: прогрес времена и начело аутор=тета. МИ кад сам дошао до уверења, да се обоје може да спасе