Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

ЈОВ. РИСТИЋ И КРАЉ МИЛАН | 52:

само путем ревизије, ја сам се отворено за њу изразио. И кад ја толику вредност полажем на ревизију Устава, може ли се с разлогом претпоставити, да ја могу веровати, да се уставна права могу одржати, а још мање, да се она могу проширити под заштитом црногорских јатаганаг!.

„Ја сам увређен. То и кад бих порицао, нико ми не би могао веровати. Но ја нисам човек, који ради под утиском осећања. Страсти нису нада мном владале ни у мојој младости, а камо ли сада, кад ја завршујем свој јавни живот.... И ако сам ја онај, па можда и једини српски државник, који сам најчешће подносио ударе вашега неблаговољења, подносио сам их са необичним стрпљењем, ја ипак морам остати себи доследан.

За ову доследност мени није потребна власт. Ви сте ми сведок, да ја нисам насртљив, кад је реч о њој; ја њу не тражим. Да ја за њом жудим, ја бих се могао акомодирати назорима Вашега Величанства, па бих и 1880 остао на челу владе, а и сада, у марту, образовао бих владу. Али, право криво, ја имам своју памет, која се лако не повија; а оно, што су наше владе починиле за прошлих шест година, није ни мало у стању да ме разубеди. Све моје претензије своде се на то, да имам толико слободе, колико и сваки други српски грађанин. У тим границама ја задржавам себи право, да учествујем у јавноме животу моје отаџбине, којој сам ја бар толико привредио, да смем у њој мирно своју старост провести и о судбини њеној имати свога мишљења.“

Сад се Ристић враћа на понашање краљево и према њему лично, и према Либералној Странци, према којој је Њ. В. „показивало мање наклоности, но што би она заслуживала“.

„ја нисам у стању, да увидим користи, које престо може имати од таквих одношаја, али нисам позван ни да их истражујеМ....... Мени не остаје ништа друго, но да апелујем на високу интелигенцију краљеву, противу — темперамента краљевог, и да се смем предати надању, да су изливи те врсте према мени достигли свој крај!“ -

_ »„Верујте ми, Господару, да би се продужење оваквих одношаја тумачило у свету, као последица мога некадашњег намесничког положаја, докле ми, бивши ваши Намесници, не можемо бити кризи, што сте ви 1868 били још малолетни. Да нису били На- · месници Блазнавац, Ристић и Гавриловић, била би друга тројица. Двојица су од њих већ отишла Богу на истину, а ни трећи неће се на земљи оковати. Нарочито, што се мога намесништва тиче, знате ви боље него ико други, да сам се ја десио у Паризу уз вас, кад је моја намесничка кандидатура у Србији, без мог знања и суделовања, положена, и да сам ја о њој дознао тек у Бечу, на повратку из Париза......“

Напомињући, да је Намесништво од 1868., противно изјављеном мишљењу и у земљи и на страни, у својој мисији успело, вели даље:

Пол. Ист, Србије 1 21