Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

322 жив. ЖИВАНОВИЋ _

„Ако смо ми тада, управо по иницијативи оне Велике Народне Скупштине, која је и вас прогласила и нас изабрала, издали Устав, то је било по крајњој потреби земаљској у ономе узбуђеноме времену, са којим се морало озбиљно рачунати. Нама је лично било лакше управљати земљом помоћу Државнога Савета (састављенога онда само из једанаест чланова) но с помоћу Народне Скупштине; али нам се чинило, да овај други пут даје више јемства за успех наше мисије. МИ ја смем слободно рећи, да нам је време, које је свачему најправеднији судија, дало за право.....

„...„Овај прелазни Устав послужио је, докле се није нова генерација подигла и учинио је лепих услуга; он је задржавао опасне струје у колебљивим временима, стварајући им сваке године закониту одушку. То је било доста за први покушај.....

„Не мислим дакле, да би В. В. ни с те стране имало основа да ми замера, још мање данас, пошто је 18 година прошло, од како је тај Устав изишао, и пошто сте ме од онда већ три пут позивали на чело управи земаљској.

„Ви сте ми више пута у разговору рекли: „Ми смо један с другим ломили копља“. Ја сам, доиста, Господару, ваша копља чешће осећао, али ја нисам никад имао претензију, да ломим копља са владаоцима. Ви сте Краљ, а ја грађанин, и држим се у тим границама, али се ја не могу одрећи ни себе ни својих убеђења. Одавно сам ја научио самостално да мислим. Не треба заборавити, да сам ја још 1852 положио докторат на једном од првих Универзитета немачких, који је ових дана светковао пет векова свога бића.

„Ја жалим, што се наше убеђење по кад што мимоилазе, ал кад се то догоди, не треба да буде повод каквом сукобу. Ја познајем поштовање, које припада убеђењима владалачким; али задржавам и себи право, да их и ја имам. Кад их сваки други грабанин може имати и изјавити у границама закона, смем и хоћу и ја да их имам, па да их, на своју одговорност, и изразим...

„Ја нисам овај корак учинио, ни да се извињавам, ни да се

правдам, јер немам зашто. Једини је задатак овоме писму, да из-

несем пред Краљеве очи неправде, које трпим, и да му поднесем уверење, да сам ја у свако доба готов да одговарам: да станем

пред суд за своја дела, којих се ја не бојим, јер, ако сам у својој дугој каријери икаквог искуства стекао, било је, зацело, то искуство: да су правилни путови најсигурнији, свагда, па и под утицајем увређених осећања.“

Јов. Ристић, пишући ово знаменито писмо, у једном бурном периоду, какав је био овај у години 1886 после бугарског рата,

после покушаја за образовање Либералне Владе, после останка

Гарашавинова министарства и избора од 26 априла 1886., остао је доследан једној мисли, која се налази у самом почетку овога писма где се дословце вели: „...Нити В. Величанство тражи од мене уверења оданости, нити је мој обичај да их намећем.“

И доиста, писмо је и по речи и по духу далеко од сваке

наметљивости. (Оно цело сведочи да га пише човек сигурану