Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

326 жив. ЖИВАНОВИЋ

и игранке. Још је само недостајало и свечано благодарење по _ црквама,....

Но, није ни на томе стало.

На један пут се на све стране заче мисао и жеља, да се влада поздрави и преко нарочитих депутација, и силне се депутације кренуше за Београд. Једна је другу стизала и претицала, а све их је ваљао примити лично Председник Министарства у присуству министара. Држани су свечани поздрави и отпоздрави, у којима је нарочито председник Министарства умирујући говорио депутацијама, и износећи збиљу положаја, желео да предохрани од сувишнога оптимизма, коме су се масе народне предавале, у пркос за“ мршеном и тешком наследству, које је Савезна Влада примила. А после пријема разливале су се ове депутације по разним Министарствима, да тамо поднесу своје молбе и жалбе, о уклањању напредњачких чиновника, о претрпљеним патњама, о новим потребама и тако даље, без краја. Е

Напослетку је овај депутациони покрет добио карактер формалне заразе у целој земљи, и претио да укочи сваки рад у Министарствима, где је ваљало свршавати хитне и текуће државне послове, а то се, у буквалном смислу речи, није могло.

Да би се томе учинио крај, влада, преко Министра унутрашњих дела, пошаље једну препоруку, која се могла схватити и као наредба, да се одашиљање депутација обустави. Тако је једва престала ова необична поплава, и Министри су могли мислити на своје дужности; а ваљало је радити много, ако се хтело да нова влада даде позитивних и трајних резултата.

Но, сада је се ваљало борити са једним новим злом, које поче у народу — нарочито у пределима где су радикали били у превудном броју — и прећаше да се измете у праву опасност по јавни ред и личну и имовну сигурност.

То је био тако звани, и страховити „Народни Одисај“. На све стране настали су напади на чланове Напредне Странке, долазило је до боја и злостављања, које се не једном свршавало и погибијом. По примитивном схватању сеоскога света, многи је налазио за допуштено и оправдано, да се лично, сам или у друштву, јавним нападом или мучком паљевином, разрачуна са својим бившим кметом, послаником или попом, за ово или оно, или просто за то, што би они били напредњаци.

Одмах је влада предузела мере да се овоме злу стане на пут, било преко редовних полицијских власти, било изашиљањем нарочитих комесара у крајеве, где је ова нова зараза претила да отме маха. Овај „Народни одисај“ пратио је све и чисто радикалне, доцније владавине, кад у мањој, кад у већој мери, али је његов почетак падао у време које непосредно следује седмогодишњој владавини напредњачкој, и првој појави радикала на власти, када је и психолошки понајвише разумљив. Име овој појави, дато је из радикалне средине. „Народни одисај“, по том крштењу ове немиле појаве, имао је да значи ослобођење од седмогодишњег