Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

332 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Отварање Уставотворног Одбора било је, са свечаношћу, на дан 7. септембра 1887. који је акт такође јавности саопштен преко „Српских Новина“ бр. 194. од 8. септембра.

Уставотворни Одбор, и његов рад, отворио је Председник „Министарства, Јов. Ристић. |

У свом доста дугом говору, који се првим делом односио на стари Устав (од 1869.), а другим делом на нови, који се има израдити, Ристић подсећа на време и прилике под којим је постао садашњи Устав, који има да се новим замени. Јов. Ристић, као "тадашњи Књажевски Намесник, био је такође тај, који је 8. децембра 1868. године отворио тако названи „Свето-Никољски Одбор“, коме је поверено било да се бави пројектом Устава (Кв. 1. стр. 228.) |

Наводећи мисли из свог тадашњег говора, Ристић се изражава да је циљ, ради кога се приступило онда уставној реформи постигнут, што показује живот државни за минулих двадесет година. „У овоме за човечији век не малом низу година, вели Ристић, Србија је прошла кроз разна искушења. Видели смо је у страшним кризама; она је водила успешне и неуспешне ратове; прошла је кроз тешке економне кризе; у њој су духали силни ветрови партијске борбе; њу је обузимао пламен крвавог раздора; њој су претиле озбиљне "опасности и с поља и изнутра; она је преживела многе опасне дане. Па опет, опет је остао чврст и непоколебан престо, заснован на љубави народној, а гарантован нашим уставним установама. Ни један друга период у историји наше младе државе, није у стању да покаже овако дуге сталности и чврстоће династичке...“

„На жалост, мање је повољно искуство, које смо за ово двадесет година могли поцрпсти из одношаја Народног Представништва према земаљској администрацији и грађанским слободама. „Ма да су границе за суделовање у законодавству биле довољно простране; ма да му ни право контроле над земаљском управом није било скучено, ипак резултати његове радње, у овом погледу, нису у стању да оправдају народна очекивања. За скоро двадесет година свога бића, наша Законодавна Скупштина кретала се, са малим изузетцима, у самим крајностима, прелазећи из бурних узбуђења у положај, у коме је изгледало као да се одрекла своје воље и својих уставних права и дужности. И своје право контроле над земаљском управом или је вршила бујно и тренутно, или се предавала неограниченом поверењу према управи, те је администрација земаљска текла без њене критике. Права грађанска беху често остављена вољи и увиђавности нижих административних органа, док најпосле уставне гарантије за личну грађанску 6езбедност скоро са свим ослабише.,,“

За тим пледира за улазак интелигенције путем избора у "Скупштину :

„Ну данас народ, који се 1869. одсудно противио уласку чиновништва у Нар. Представништво, дошао је и сам до убеђења, да је суделовање и ових интелигентних снага његових потребно за