Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

САВЕЗНА ВЛАДА 340

А сад да видимо, како су се развијале ствари даље и то сад искључно у двору, куда је тежиште кризе из клубова прешло или. боље рећи насилно одвучено и прешло искључно у руке самога. Краља. Народна Скупштина после ХУ. састанка 15. децембра, није се више састајала, све до 21. дец. За тих 5 дана одиграле су се“ историјске сцене, у којима је пропала једна од најлепших политичких комбинација и дословно се испунило оно, што је било речено у „Радикалу,“ као услов доласка Радикалне владе.

После захтева Радикалног клуба, да Министар унурашњих дела. буде смењен, и одбијање тога захтева од стране Либералногаклуба, Краљ, узевши иницијативу за решење кризе у своје руке, изјави влади: да су клубови дошли у сукоб и да према томе садашња влада, која се на заједничку Скупштину ослањала, не можедаље опстати,

На практичан језик преведено ово тумачење ситуације значило је индиректо тражење да влада да оставку.

Председник Министарства одговорио је Краљу на то, да. клупски неспоразуми не значе још и скупштинско решење и да Влада, с тога, не види ризлог са кога би требала да одступи, бар. не пре, но што би изашла пред Скупштину и, ако има да одступи, да то буде пред Скупштииом. Иначе не би се знало зашто је одступила. Са овим су мишљењем били сагласни либерални чланови: кабинета, сем Радивоја Милојковића, који, увређен држањем радикалног клуба, изјави: да он неће да иде пред ову Скупштину „сем. да је распусти“, Радикални чланови кабинета, који су били већи сувише извесни да ће се све ово свршити у корист Радикалне странке, нису се журили ни да опонирају назорима Краљевим, ни да приђу одређено назорима Председника Министарства. Тако дооставке није дошло на први захтев Краљев, али и криза није решена.

Краљ онда засебно понуди Ристићу и Либералима, да се образује једно чисто либерално министарство. Ристић одсудно то одбије, јер би то било прекршавање Савеза и „Споразума,“ ато Либерална странка неће на се да прими. Пријатељима је Ристић говорио: Ако Савез мора да се растури, нека то буду други, који ће“ за то примити одговорност, а то нећемо да смо ми.

Радивоје Милојковић остао је при својој упорности, да неће у Скупштину што је некако чудновато ишло у прилог краљевој намери, и што је Председник министарства јако замерио свом давнашњем политичком другу. Радикали су пак својом срачуњеном пасивношћу не мање укочили цео ток ствари. Краљу је већ било лако, "да доведе ствар до прелома, који је желео; јер шта је, после свега тога, могао и председник Министарства да уради за одржање Савезне Владе и Савезне Скупштине, у толико мање, кад је и овога пута одбио ласкаву понуду Краљеву, да образује чисто либералноМинистарство. Но дотле су и Радикали извели на чисто и свој политичкопартијски рачун, и дошли до извесности, да су после пада Савезне Владе — они њени наследници. Али и Радикали су били свесни