Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

356 жив, ЖИВАНОВИЋ

„Народна Радикална Странка заиста бе то на делу посведо_чити — зариче Вам се, Господару, Скупштински Клуб Радикалне Странке, као странкин тумач и представник.

„Хвала, Господару, што сте потпуно уравнали земљиште, на коме се искрено и отворено Краљ и народ могу договорити о свему, што може послужити добру и угледу Отаџбине.

„Сав је народ уз свог Краља; то је 19 децембра свечано, пред целим светом потврдио.

„Живео Краљ Милан Први!“

За историју није остало, као за Адресу савезне Скупштине, сачувано — из чијег је пера потекла ова необична захвалница. У толико више она доиста остаје и морална и интелектуална и политичка својина Клуба, који се у овом акту сам назива странкин „тумач и представник“. Либералну су странку називали династичном по њеној прошлости; Напредњачка странка је истина подносила сличне адресе и служила Краља Милана, како се ретко који владалац служи — али ни једна од њих нема у својој прошлости "овако спонтаног овако безобзирног акта, који личи више на онај поход једног германског цара у Канод, но на акт једне групе људи, која свесна своје снаге, прима управу земље у руке. Не може човек у овим блиставим врстама, у овим речима, које кипе од одушевљења и оданости, да позна борце из минулих година и страдалнике за своја убеђења из године 1883. ни носиоце др. жавне власти у Савезној Влади и Скупштини, а најмање носиоце целе власти од пре 48 сати. '

Овај је акт ипак морао ганути два човека: Краља Милана и Перу Тодоровића, свакога на свој начин. Краљ Милан је био глумац, кад кад и циник.'

Лако је погодити онда, шта је мислио Краљ Милан, овај непомирљиви противник Радикала, када му је „нарочито изасланство“ прочитало и предало овај необични акт. Он — Краљ — и сам нека врста скоројевића на престолу, није био вичан психологији свих скоројевића у области политике, какви беху и Радикали тога доба, могао је сад бар видети: колико је мало требало пажње са његове стране, па да у Радикалима има кротке Министре и не мање кротке Скупштине. Али то сазнање, сада је, изгледа, било позно и за њих и за њега.

А Пера Тодоровић, ова, до лане душа Радикалне Странке, њен

тумач пером и језиком, шта ли је он могао рећи, кад је прочитао

! Кажу, кад је једном дошла нека од оних „верних“ депутација, какве је наша Шумадија кад кад слала својим Господарима, Краљ Милан је добио вољу, да на њен скромни поздрав, пусти један водопад своје познате речитости, тако да су чланови депутације ударили у плач. Кад је церемонија свршена, Краљ Милан на ову патријархалну наивност својих „верних поданика“ једва се могао уздржати, а да не удари у смех, с тога се повуче одмах у суседну одају, и очевидци причаху, да је се просто претурао од смеха, вичући: Јесте ли видели, они су магарци плакали2! Тако је он појмио један истински излив правих, нефалзификованих осећања, на којима управо и почиваху Престоли, онда, када су вајчвршће стајали..,..