Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

858 жив. ЖИВАНОВИЋ

пре десет година, једва су сад, после толико перипетија, видели остварен свој сан, да и они дођу на управу земље, све и да су они на то — како смо напред на свом месту нарочито нагласили имали и парламентарног и уставног права још у 1883. години.

__ Опозиција су сада биле Странка Либерална и Странка Напредњачка. Али има битне разлике у положају обе опозиционе странке према новој влади, све и да је Радикална Странка била у разна времена у заједници и са једном и са другом.

Напредна странка знала је на чему је са новом радикалном владом. МИ они једно другом доиста нису давали пардока. Ако се код напредњака често пута лила и крв у току „народног одисаја,“ па и за саме напредњачке владавине (а жртве су своје напредњаци брижљиво износили у својим „Црним листовима“) код радикала је потрошено опет много и мастила у писању противу напредњака. Али мора се признати, да ни либерална ни радикална штампа није се опет могла упоредити са факциозношну напредњачког партијског листа „Видела,“ које је и пре доласка радикала на владу остало једино средство те Странке за напаји одбрану. Редакција „Видела,“ која је имала даровитих и истрајних сарадника, била је једина твр-

· рђава, у коју су се повукли напредњачки политички писци и отуда, из дана у дан, сипали паљбу на овога скоројевића на управи зе маљској. И не може се рећи, да то није задавало посла радикалној влади. Наравно, напредњаци нису губили наду, а можда су имали и позитивнијих уверења, да ће им се радикали ипак, а пре а после, скинути с врата т. ј. са владе.

Либерална опозиција радикалној новој влади, имала је нешто регуларво у себи, и у штампи иу сваком другом одношају. Међу ове две странке није било крвне омразе, као између радикала и напредњака. Најнепријатнији акт радикални било је последње вероломство према Либералима као савезницима; али то је, и ако по себи непохвалан, ипак само један политички акт, који се политичким путем и парирао.

То, што је било у недавној прошлости и садашњости, у главном опредељивало је и целокупно држање Либералне Странке и у опозицији према новој влади. Ова ће већ наћи свој утук, = за то није била потребна никаква сарадња Либер. Странке, са двором, које се сарадње она стално брижљиво клонила.

Распуштање Савезне Скупштине, и наређивање нових избора на дан 21. фебруара, био је уједно и сигвал за мобилисање опозиције. Напредњаци нису имали управо шта да мобилишу, сем редакционог персонала у „Виделу,“ док су Либерали били решени, да не баце копље у трње, и после 19. ецембра! |

Али је и Либералима требала нова оријентација. И код њих је време много што шта старога повиштило или у заборав пребацило, као што км је време и много шта прибавило у новим искуствима и „озго“ и „оздо.“

Са падом Савеза, којн је потицао =#3 „Споразума,“ пао је н споразум, у колако је био заједнички либерално-радвкални акт.