Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ — | 859

Али су начела изражена у „Споразуму,“ била од трајне вредности, те с тога је за Либерале било од важности, да сем у новом положају, после раскида „Савеза,“ према тим начелима определе.

То је доиста и било на партиском "збору, одржаном у Београду 24. јануара 1888. године, на коме је решено: да Либерална странка узме учешћа у изборима за нову Скупштину, и изабрат је тога ради нарочити одбор, са Јов. Авакумовићем на челу, који ће изборну гкцију руководити. |

Но далеко је важнији рад овога Збора, инаугурисан једним сјајним говором вођа странкиног Јов. Ристића, и тицао се поновног прецизовања Програма Либералне Странке. У томе је говору резиме свеколиких мисли и осећања Либералне Странке у то време, као и њен поглед на политичку еволуцију наше земље, то тај говор заслужује пажњу и кво сведоџба велике политичке толеранције и опозиционе лојалности. —

Јов. Ристић у том свом говору напомиње, да нове странке на полит. позорници имају и обичај и потребу за писаним програмом, док су старе странке, које су биле на челу јавних послова, већ тим самим познате.

У даљем говору подсећа на обновљење програма Либералне Странке још у 1881. години, када је, као прва тачка истакнута. „Да се раскомадани делови нашег народа на Балканском полуострву уједине у природним етнографским границама и у облику старе историјске славе и моћи, како на политичком, тако и на црквеном пољу.“

„Ну та тежња, господо, није својина само наше странке. И ако је Народно Либерална Странка за тридесет година била једина, која је на овоме пољу била активна, успешно активна, и друге странке, које у земљи нашој постоје, унеле су у свој програм неговење народне идеје. Ми можемо себи само честитати, што се сви синови Србије овако сусретају на пољу патриотских дужности и смерова.

„Али има, господо, један историјски облик, чије обновљење, чини ми се, да је искључиво тежња народно либералне странке, то је стари историјски облик нашега достојанства на црквеном пољу. Ми смо 1882. године дали израз надању, да није далеко оно време, када ће оживети и ово, српском осећању драго народно предање; када ће се у српској Престоници васпоставити столица Пећског Патријарха, на славу и понос српске Цркве (живио).

_ „То су стари идеали српског народа, па је сасвим природно, да су то и идеали једне странке, која своје груди загрева живим успоменама на ведре и светле дане српске прошлости“.

Ристић сад долази на потребу Уставне ревизије. „Дошавши летос у положај, ми смо предузели озбиљне кораке,да ову кардиналну тачку нашег програма приведемо у дело. Са своје стране ми смо готови изрећи, да ова реформа може рачунати на нашу топлу

| Овако жељено васпостављење српске Патријаршије, постало је факт тек после 83 године (1921).