Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

"360 0 - жив. ЖИВАНОВИЋ

сарадњу, нашу најискренију потпору; јер и ако је престао савез странака, старија су од тога савеза наша убеђења о потреби, да се створе јаче гарантије за Уставни живот.

Говорник излаже даље мисли о привредно-финансијским потребама земље; о праведном распоређивању државних терета, о уредном буџетирању и штедњи. „Ми морамо у буџет дубоко 3асећи, морамо предузети на њему ампутације,“ јер је то „једини излаз из финансијског теснаца у који смо запали,“

„Господо, народна идеја, народна православна црква, потпуна уставност и мудро, савесно државно кућење, — то су четири сгуба наше народно-либералне зграде, која влада свима другим потребама; то су стална, непроменљива начела нашег програма, на које могу утицати таласи времена, могу их заустављати и пречити, али ће они ипак вазда остати најпоузданија основа наших убеђења и наше патриотске неге. 7

„Кад год нам се дала прилика, ми смо у томе правцу вршили своје дужности. И прошлога лета, за време наше управе, ми смо своју радњу били упутили у томе правцу. Наш је програм остварљив; а коме је стало да га сазна у појединостима, он ће га наћи формулисана у нашем општем програму од 1881 године, и у нашем нешто детаљнијем Савезничком Програму од 6. априла 1886. Јесу ли овај други програм задржали наши бивши савезници, то је њихова ствар, а ми немамо узрока да га се одричемо: то је било и остаје један део програма Народно Либералне Странке“, Јов. Ристић е наставио свој говор, и завршио га је са указивањем и на једно рањаво место у нашој државној организацији. То је: Питање Чиновничко. ;

„У то име ја мислим, да би за правилну организацију наше земље, а и за олакшање нашег буџета, била велика потреба, да се регулише судбина наших Државних Чиновника. Јер, овако стање у коме се данас они налазе, не даје јемства ни за њих саме, ни за добру администрацију, ни штедњу (Тако је!).

„Код нас, са сваком променом, мењају се у великој маси чиновници на велику штету њихову личну и на штету саме администрације и државног буџета. =

„Из овога стања треба да се изађе.“ И онда са дубоким образложењем, као потребне услове за правилно решење Чиновничког Питања наводи на првом месту: стручне испите, што би имало за последицу мање бројно, но спремнијих чиновника; даље би имала доћи чиновничка одговорност и суду на тужбу појединих грађана, без одобрења министара, па да се „добрим законима да довољна гарантија противу клевета и данашњих оптужаба.“

У тој реформи види Ристић, а по његовом убеђењу и искуству, разлог: „да би се знатно упростила и побољшала наша земаљска администрација.“

Нека би било овде споменуто, да су ови изнесени лични погледи на чиновништво, тек после пуних 35 година добили свога оваплоћења у Закону о чиновницима донесеном у јулу 1923, год.