Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ пЕЕЛЕ 561

Ми смо на овоме месту изнели рад овога Либералног Збора, и говора Јов. Ристића, колико ради историјске потпуности, толико и као један необорив доказ, да је у земљи — где је остварење својих политичких назора, често, и „оздо“, као и „Оозго“ пропраћено грубом силом и злоупотребом власти — било ипак људи, какав је Јов. Ристић, а њих није недостојало и у осталим странкама, и ако су били на жалост себичношћу партија потиснути, но који су мислили и проповедали мирну еволуцију опште свести и поли-тичког и државног развоја. Све то, уз узајамно поштовање и толеранцију. Но мора се са жаљењем констатовати, као што и цео ток досадашњих политичких догађаја, у овој књизи изнесених, потврђује: наш политички процес давно је сишао са ове стазе и постао је извор непрорачунљивих комбинација и чудних случајности, које, изгледа, једна за другом долазе без икакве логике, па ако се хоће и без икаквог политичког морала. ~ —-

То потврђују и два непосредна догађаја: један, који је тек прошао, а то је судба либерално-радикалног Савеза, и други, који већ _ предстоји, а то је судба нове Радикалне владе и њене Странке.

(С тога пређимо, у својим расматрањима, одмах на даљи рад и судбу нове Радикалне Владе, од 19 децембра 1887.

М.

Избори. — Рад и пад радикалне владе и Скупштине. — Год. 1888 знаменита је у нашој унутрашњој политици. Та се знаменитост истиче у контрастима, који су један за другим следовали. У оштрим преломима ишла је крају једна ера, у којој ништа није било више на своме месту. И бурна партијска владавина, и реакција, и уставна · промена, све се то, уз друге не мање значајне моменте, сабило у ову 1888 годину.

И ако смо, улазећи у нову годину, оставили Радикалну владу и странку, тек у десетом дану од њене појаве на управи земље, већ морамо у наслову овог одсека да означимо и њен скори пад. Но, да видимо ближи развој догађаја.

После доласка на владу, 19 децембра 1888 године и помиловања радикалних бегунаца из 1883, сем Н. Пашића, и нова година донела је неке подстицаје на радост новој влади. Њен председник, пуковник Сава Грујић, постао је генерал. И ако јеу _ суштини служба његова давно била цивилне природе, као дипл. агента, а за тим и посланика, њему је задржат „чин и ранг у војсци“. Ово не помињемо Саве Грујаћа ради, чију су рехабилитацију извршили опет Либерали, узимајући га у своје Министарство 1877 године, између првог и другог српско-турског рата. Његово ванвојно службовање овде помињемо, колико да констатујемо, да је од овога изузетка, доцније постало правило, када су војници све више укорачавали у политику и у цивилну службу, увек „задржавајући чини ранг“ који имају у војсци. Ово је постала једна српска или боље речено: краља Милана специјалност, која је ишла