Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИВЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 63

рази зрелог и ладног суђења. Јер шта доноси нов члан 6» Он сада скида све мере, које су управној власти стајале на расположењу противу новина; он скида све превентивне мере. Шта остаје 2 Остаје да новинари имају посла само са судовима. Што би се ми, господо, бојали судовар Ми судовима поверавамо наш живот, наше имање, па за што не би смо поверили тим судовима и наше свакадашње распре, увреде и нападе новинарске» Чега имамо ту до се бојимог Као што је прекрасно разложио г. Бошковић, посланик књажев, у таквом случају не изазива се реакција, док на против бурним и неизмерним корачањем свагда се изазива реакција, те се из слободе иде у апсолутизам, а по кад што и у деспотизам (Вичу: тако је!). За десет година, од како наша уставност постоји, ни једна политичка установа, коју смо ми имали част изнети пред Народно Представништво, није ударила натраг. Све те установе иду напред, истина полако али сигурно. Моје је убеђење, господо, да је тај природни и органски развитак — она тиха и плодна киша, која благодети пада на земљу, па је дубоко натапа; а на против, нагло трчање, то је она бујица, која се само по површини земље излије, а нигде у земљу не улази, остављајући за собом само пустош и рушевину (Вичу: Врло добро! Тако је! Живео г. Ристић!). „Руковођена, господо, влада овим мислима изнела је као што рекох измену 6. члана. Нашло се од неких да је то мало. Како то: измена закона о печатњи, па само један чланр! веле неки. Пау целом закону, господо, има само три, четири члана од значајне вредности, а они су сви други чланови само формалности. Да је влада хтела да поступи неискрено, онда би узела 10и !2 оваквих незнатних чланова, па би их изнела Скупштини. Али ми смо хтели да поступимо искрено, па смо и казали: ово је значајан и меродаван члан, који ћемо да изменимо у том смислу, да остане од њега проста формалност, а да нема више суштине у себи. Не бојте се, господо, време ће скоро показати да ће се писање знатно изменити. Што до сад није било више новина, није долазило ни од чега другог, него од заморености, која је за сваког дошла после рата. Сваки је гледао да своје невоље лечи, па није никоме било до новина. Сад изгледа као да смо се мало одморили, па ћемо их имати повише. Ви сте видели, да се већ појавио један нов листа, и који

уредник не одговара ништа, но цензор. Дакле, кад ви то тражите, онда је по вашој логици најбоља цензура (одобравање). То је са свим природна ствар: Што је човек више на својим ногама, то више одговорности носи. Ко је пак под туторством, онда тутори и одговарају. Ако је уредник под цензуром, онда он ништа и не одговара; ако је пак под полицијском влашћу, онда је одговорност превентивна. А ако је пак постављен на слободно земљиште и на својим ногама стоји — онда он носи сам своју одговорност“ (Чује се: врло добро!).

2 То је било „Видело.“ Оно се јавило 2. јануара 1880. године, у први мах као орган укупне опозиције. Остављајући доцније писање овога листа, баш за трајања либералне владе „Видело“ ће остати најбоља сведоџба слободвог и безобзирног писања опозиције противу владе, и најбоља потврда горњих речн Председника Министарства говорепих приликом измена у закону о штампи 1880. године. Кад какав будући историк буде прелиставао овај лист, као и претходницу му „Шумадију“, увериће се о овоме. —