Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

12 жив. ЖИВАНОВИЋ

Стеван Луковић, пензионисани инжињер. пуковник, казао је писцу ових редова, како му је, у мало веселом стању, приповедао Стева Милићевић, такође пензион. капетан, да је вмао дужност · да иде ноћу у стан појединих важнијих опозиционара и, уз псдарак слике Кнежеве, да им накричи, од стране Кзеза како ће се у појединим случајевима држати!

____ Др Михаило Марковић, санитетски пуковник у пензији,

доцније Држ. Саветник, један познато частан човек и каваљер, Казује такође писцу ових редова ово: Често смо, поједини посланици и ја, у Нишу убијали време уз карте. Једно вече дођоше Алекса Поповић (посланик ужички) и Милош Глишић (ваљевски) на исти посао, и беху весели и насмејани, да је падало у очи. На питање шта их је то тако расположило»г — одговорише: да су мало час били код Кнеза и да им је он лично, у разговору рекао: „Обалите ви само ову владу, а после већ моје бе бити, да Ристић никад више не дође на власт!“

Јаков Павловић, тада дворски прота, доцније митрополит Инокентије, говораше писцу ових редова: „Јасно је било да је опозиција у Нишу (где је и Павловић био посланик) била под утицајем двора“. „О, кад се само сетим неких сцена по собама дворским и оне слободе понашања појединих опозиционара и говора пред дворским вишим особљем (мисли и на првог ађут.). То је све показивало, да су се у двору опозиционари осећали као да су код своје куће“. Али, од свих сведоџаба, и по аутентичности и по важности факата, најважнија је следећа:

Владимир Јовановић, министар финансија у либералној влади за време ратова и после тога, пошто је на питању о „патентариви“ одступио, требао је бити личност, коју је Кнез Милан био уочио, да је пребаци у тадашњу опозицију и да је стави на чело неке нове комбиноване странке против Ристића, Радивоја и осталих. Кнез је прво говорио Јовановићу, да је се и Ристић у једној прилици изјаснио против „патентарине“, на што му је Јовановић, спазивши интригу, одговорио, да то не потиче из његове (Ристићеве) ненаклоности ни према Јовановићу ни према финансијским изворима, али да је то могло потицати из његове познате штедљивости, као и код многих других либерала. Онда је Кнез отворено и без резерве се изјаснио о својим полит. назорима и политичким странкама, садашњим и будућим.

Узев за повод мишљење Влад. Јовановића о културним задатцима Србије, као проширене слободне и независне државе, Кнез је рекао (и то је Јовановић у нарочитом запису сачувао), да се извођење тих задатака мора поверити млађим снагама, јер старији државници не би били у стању прилагодити се новим идејама. Па онда је додао, да он већ помишља на стварање једне нове политичке партије, у коју би требало да уђу „млађи либерали“, „млађи консервативци“ и тако зване „социјалисте“, т. ј. радикали. Млађи консервативци њему су — као што он говораше — вазда на расположењу; а ни „назови социјалисте“ нису с раскида да