Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 78

ступе у партију, којој би био отворен пут ка власти. Њихови посланици на Народној Скупштини њему редовно долазе на „рапорт“, те он зна, шта они желе. Остаје још да и млађе либерале добије за своју мисао. А рачунајући и Влад. Јовановића у млађе либерале, Кнез је покушао приволети га, да и он са другим млађим либералима пристане на састав нове партије, коју би Кнез својим владалачким ауторитетом подупирао. Влад. Јовановић био јеу начелу противан залагању владалачког ауторитета у партијске организације и односе, па је Кнезу отворено говорио о опасностима, које би по уставну слободу и династичке интересе потицале из веуставног мешања владаоца у партијска питања. Устав је додао је Владимир — уздигао владаочеву личност на висину, до које не допиру паријске страсти. М само на тој висини могу владаочеве прерогативе остати неповредне...

...Кнез Милан је на то одговорио: како је Устав (од 1869.) донет за време његова малолества, те га не везује. По Уставу он би имао само да подписује указе и да иде у лов; али он не може да се задовољи таквом улогом. Он, вели, хоће да својим искуством и знањем припомогне општем добру, па у том смеру да шири политичку активност и у државним проблемима Србије... Кнез није престајао доказивати нужност стварања једне нове политичке странке, завршује Влад. Јовановић свој запис о уставним и политичко-партијским назорима Кнеза Милана.

Како је Кнез у оба правца: и у обарању Ристића и Либерала, и у стварању нове политичке странке, поступио, то ће нам блиски догађаји већ боље доказати.

Је ли чудо онда, да је опозиција из оваковог за њу повлашћеног држања Кнежева прешла у беспримерну дрскост према Влади за све време рада нишких Скупштина, и да су се њени, првобитно мали и ретки редови, мало по мало попуњавали 2!

Кнез је и даље, и после овнх знаменитих Скупштина одржаних у Нишу, по ослобођењу, систематски радио на слабљењу владе, све до њеног пада, који ће доћи још у овој, 1880. години. Кнез је чак правио и мале тихе демонстрације, хотећи да даде опозицији на звање, колико јој поклања, и ван Скупштине, пажњу, па чак и њеном заједничком органу „Виделу“, које је почело излазити почетком ове 1880. године. Враћајући се са Скупштине, у пролазу кроз Гроцку, у којој је живео и кметовао Милутин Гарашанин, Кнез је — како је писац о. д. имао прилику да чује од самог Ристића — држао на колену „Видело“. Тек на примедбу Председника Министарства, склони Кнез опозициони лист, добацивши своме Министру питање: би ли се овај љутио да овако држи орган владине странке» Наравно да не, одговори Ристић; али како он не тражи да Кнез држи у рукама владин лист, исто тако с правом мисли да сме тражити, да не демонстрира са опозиционим листом, дотле бар, докле се он, као Кнежев Министар, „вози с њиме у једним колима.

Нека би овде било само напоменуто: да владалац, који већ наглашава, да га Устав, на који се заклео, не обвезује; који истиче