Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

14 жив. ЖИВАНОВИЋ

величину свога искуства, којим жели помоћи владу, која ће се образовати из нове странке, коју он, владалац, мисли комбиновати — тај владалац у том тренутку, има тек непуну 26-ту годину!!

Но, у моменту о коме је реч т. ј. за трајања последње нишке скупштине, та кнежева расположења за опозицију, која су доиста постојала, нису излазила из обима само субјективног. Иначе је очувана свеколика привидност пословне тачности. Послови су текли својим редом, и у Престоној беседи, којом је Кнез лично, 3. фебруара 1880 после подне, закључио Народну Скупштину, није оскудевало ни признање Влади и Либералним посланицима за њихов труд, рад и успех. Кнез се у својој беседи обраћа посланицима:

„Поштовани посланици! Данашњи ваш рад у сагласности са мојом Владом, улива ми надање, да није далеко оно време, кад ће се наша драга отаџбина, још у обилнијој мери моћи користити добро смишљеним, а тими поузданијим ујемчавањем заједничке слободе и народног напретка“. ;

У том уверењу закључује седнице Народној Скупштини, сазваној за 1879 годину, желећи им срећан пут!

ж

Тако је завршена Скупштина за 1879 годину, која са својом претходницом за 1878 чини једну целину, по свом правцу 4 про“ граму рада и једне и друге, који се састојао у консолидовању ратних тековина, како смо и назвали цео овај одсек. М штете и користи, које је рат за собом оставио, дугови и др. жртве, као и независност и проширење земље, били су подједнако предмет старања и - Владе и Скупштине. И они су обоје, у пуној сагласности, решили __тај задатак у току две године и два наизменична сазива скупше __ тинска. Било је и тешких момената, као што смо видели, али су "све тешкоће, у колико је стајало до воље и патриотизма позваних чинилаца, савладане. — После трогодишњег рата, послови државни дошли су потпуно у свој најредовнији колосек. _

У то време, може се рећи, пада и кулминација већ двадесетпетогодишње Либералне Странке.

Нису, истина задовољене свачије амбиције; а ове су биле оличене у поступцима тадашње опозиције. Али не мање чуо се слободно и њен глас и њене тражбе, и на свако њено питање, па и негодовање, дат је увек исцрпан и лојалан одговор. Противу ње није учињено ништа, што би носило карактер насиља!) и стешњавања

ју У то време и дуго после тога, била је смрт Адама Богосављевића, који је умро у болници зајечарској, повод за врло ружно експлоатисање једнога по себи жалосног случаја, али за који ипак нико није крив, а још мање да га је ко желео или хтео. Ми можемо разумети, да је Адам био користан члан опозиције, и допуштамо свако жаљење за њим и оплакивање смрти његове. Али то није давало права ником, да за смрт његову окривљује органе власти, који су по дужности морали извиђати његову кривицу. У рату 1876, кад су Турци опљачкали нека села у Крајини, па и Адамову Копривницу, он, Адам, крене се с колима и дође у село Дубочане, обије ту општински кош, узме кукуруза с колима, а кад је председник општине хтео уставити волове и захтевао да не дира њину храну, Адам се прихвати за ре-