Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 45

слободе њене- савести, било у скупштини, било у штампи, оличеној у новоме заједничком органу опозиције: „Виделу.“ Лист овај, ма како се коментарисали владавина о којој је реч, остаће поуздана сведоџба свога рода, докле је ишла толеранција владе с једне, и слобода кретања опозиције с друге стране. Политичка пизма, ружна кињења на ситно, почев од читавих група па до виђенијих и ситнијих појединаца, каква ће се видети у временима која за овима долазе, нису тада била; а кажњавање јавних, отворено учињених кривица, није гоњење, на против то је дужност сваке државне власти. Све што је тада било: то је био сталан политички антагонизам, између једног сталног политичког правца, оличеног у уста-

волвер и запрети отпором, ко му стане на пут. Сељани поводом тога дигну тужбу и ствар дође власти на извиђај. Али се тим извиђајем баш с тога оклевало, што је Адам био виђен члан опозиције.

Тако се то вукло неке три године, и акта су стајала под кључем у столу капетанову с тога да млађи не би питање подирали, све до јесени 1879. када их је Мин. унутр. дела као достављена му прегледао. Од министра по том дође овај интересантан одговор: „Начелнику окр. црноречког г. Дим. Брзаковићу :“

„Београд 14. окт. 1879.

Господине, прочитао сам ислеђење, које је чињено о томе, како је Адам Богосављевић, народни посланик из Копривнице обио општински кош и самовластно узео из њега храну, као и ваш президијал о томе од 10. ов. месеца.

Пошто је Адам то дело учинио још 1876. године, па оно до сада није ислеђено, то не налазим, да би требало баш сада, кад Адам ваља да иде у седнице скупштинске, Адама за ово давати суду, јер би се могло пребацити влади, да је баш навлаш то сада учинила, само да Адам не буде у Скупштини.

Него, кад се Адам са Скупштине вратио буде, ви чините шта треба по закону према њему у овом предмету. Акта вам враћам.

Ваш поштовалац

Јак. Туцаковић, с. р.

(Узгред буди речено, рукопис је на оригиналу овог интересантног писма Јов. Ђ. Авакумовића тад. начелника у мин. унутр. дела. Само писмо које сведочи о исправности тад. владе, ио њеној одмерености и неосветољубивости, не треба даљега коментара. Нач. окружни предао је овај президијал среском, Мих. Рафаиловићу, од кога га знамо и ми).

Кад се Скупштина закључи, почетком 1880. год., и Адам дође кући, ствар се више није могла затурати. Али се све чинило, да се Адам намири и измири са тужиоцима — кметовима и одбором општ. дубочанске — али, из непојамних разлога он се не хтедне мирити изјављујући, да кад Турци плате њему, и он ће њима. Адам, по природи оптужења, дође у притвор, али је имао знаке болести.

То је било оболење плућа, кашаљ са тешким дисањем, и које му се, како се види, погоршало, јер је раније у Нишу, по лекар. прегледу, одбијен од осигурања, као болестан. Указата му је с тога сва пажња, и као политичкој личности и као човеку који се жали да му није добро. Успреми му се једна канцеларијска соба за бављење у име притвора. Срески начелник приметивши слабост захте, да га прегледа окр. лекар, др. Мочај. Овај нареди по прегледу, да Адам буде преведен у болницу: констатовано је запаљење једног крила плућа. Али се Адам и ту успротиви да иде у болницу: „о мом трошку нећу!“ вели. Али други дан и друго крило плућа обухвати запаљење, и срески начелник захте да лекар да мњење да се Адам пусти кући породици на негу, што и буде, и о чему је Адам и решење потписао. Али болест је рапидно напредовала, и ако је Адам био при себи и, као и увек, говорио; и тога дана, кад ће умрети, жени својој исповеди мисли своје: да је слаб и ако умре, да не криве никог, но да га носе кући и саране. Тога дана, 23. марта, он умре. Одмах је власт захтевала секцију, чему се породица одлучно успротиви, не налазећи за потребно, понев тело Адамово кући у Копривницу, Сад настаје ле-