Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

76 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

новама и људима који су те установе донели и по њима владали, и удружене старе и младе, неодговорне, често мало скрупулозне опозиције, оличене такође у људима, који су у другога далеко више "тражили, но што су, вероватно, и сами за остварљиво држали. Времена и догађаји, који ће ускоро доћи, и сувише ће јасно истаћи овај контраст и последице његове. И докле чујемо вођу Либералне Странке, Јов. Ристића, да у свом говору о проширењу слободне штампе пред лицем целе Скупштине, отворено исповеда: „Оно што можемо по савести и убеђењу своме чинити, то чинимо без сваке задње мисли; а што не можемо то ћемо вам не мање јасно казати“ — дотле се ускоро, по истом предмету, чује, из средине

генда: фанатични партизани почну уз пут проповедати, да је Адам отрован, чупали су му бркове, указивали на његово лице и тако даље. Сва она нега и пажња, "коју је срески начелник указивао болеснику искрене -се на зло, и народу се показивало неко стакленце „с отровом“, и томе подобне недостојне демонстрације узму све вени мах — и после саране. Побуђена оваквим наопаким престављањем ствари власт захте, доставив цео случај Министру Унутрашњих Дела, да се Адамово тело ископа и накнадно секција изврши и узрок смрти неопходно утврди. То и буде, упркос отпору породице, одобрено и наређено. Политички пријатељи Адамови из Београда захтевали су, и то им буде с места допуштено, да поред три државна лекара пошљу своја три, од којих два дођу чак из Београда у Копривницу. Адам буде ископан, секциран и на протокол стављено: да је имао запалење плућа, која је болест и смрт проузроковала. Протокол потпишу сви и приватни и државни лекари, и тиме је, за савестан свет, легенди учињен крај. Допусти се, да се и утроба извади и, запечаћена, у Београд донесе ради анализе. Прибравши све податке о болести, а поглавито о ресултату секције, Министар Унутр. Дела, да би учинио крај овој бездушној комедији одлучи, да државна власт нема потребе да приступа и анализи утробе, а остави да то учини родбина слободно, ако хоће. Но родбина то не хтедне, а ни партијски, његови пријатељи. Тиме се ствар званично скине с дневног реда, што није сметало да се прављење капитала од смрти Адамове за политику, и даље продужи, и појави се брошура: „Кап отрова“, намењена да подржи легенду, коју су фанатици од Зајечара до Копривнице већ успешно били зачели. Кад је све | свршено било, Министар Унутрашњих Дела објави преко званичних новина цео ток овог догађаја (Српске Новине бр. 89, од 1880 год.); а орган опозиције „Видело“ пунило је и даље своје ступце и трудило се брижљиво, да се не допусти да ма шта пређе у заборав, те је много што шта, као што рекосмо, у јавности потезано и пошто је Адам Богосављевић већ давно и давно трунуо у гробу.

Јер и после пуних даљих десст година, питање се ово поново повампиривало у самој Народној Скупштин, када су радикали дошли до пресудног утицаја, а, између осталих на скуп. клупи седео је и Жив. С. Величковић, пређе писар срескиу Зајечару. Поводом вечитог добацивања „смрти Адамове“ либералима, појави се интерпелација о томе, којој је следовала бурна дебата. Најпосле је Министар унутр. дела Јов. Ђаја на интерпелацију дао на дан 7. марта 1891. год., овај одговор:

„Сад ћу при крају дебате одговорити и на то, и ево мог јасног одговора: Прво, лекарским извиђајем несумњиво је констатовано; да је стање Адамових плућа било такво да отуда произилази смрт; друго: никаквих доказа нема, по којима би се могло тврдити да је пок. Адам насилном смрћу уморен; треће: ондашња влада ставила је на расположење пријатељима Адамовим један део дроба, но они нису од тога чинили употребу. Ја констатујем какво је стање ствари, и то ми је дужност да учиним“ (Стеногр. белешке стр. 1084.). Кад се, 1905. навршило 25. година, од смрти Адама Богосављевића, „питање“ је ово и по трећи пут пропарадирало кроз новине, нарочито партијске. Адам Богосављевић и његова смрт, најеклатантнији су доказ како се полит. противницима и са ни мало основа, али са много упорства може чинити велика пакост. С тога смо се на овом примеру овако исцрпно и уставили, да се и обратно утврди, како најпосле н истина нађе свој продор, да избије на светлост и да буде дефинитивно сазната и утврђена.