Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 71

опозиције девиза, да закон о штампи треба да има само: „члан први и једини: Штампа је у Србији слободна!“... Докле је Ристић са уверењем, које чини част његовом имену, у другом свом једном говору пред Скупштином узвикнуо: „Крајности нису никада путови слободе; умереност је пут, који слободи води, умереност је штит који слободу чува“; и докле је други пут, са свим логично, тврдио да није ло умереност која води реакцији, већ да реакцију доводе необуздани испади — дотле је њему одговорено захтевима и крајности и неумерености. ИМ, ако то може бити каква сатисфакција, Јов. Ристип и његови другови ускоро су по одмени са власти дочекали и видели, како се на преставницима крајности и неумерености тешко и силно свете догађаји, које су они у покрет ставили, а нису више били у стању да их уставе; већ су, на против у опозицији удружени дотле носиоци тих бурних догађаја, наизменце, били после, једни жртва, а други њени „џелати“.

Догађаји имају своју логику, а народи у своме развитку поступност, која се безопасно не може реметити. На жалост, народни организми нису налик на биљне, код којих се на једно сасвим дивље стабло да накалемити благородна и питома гранчица. Народни се организми у опште и не смеју калемити, они се морају сами из себе развијати. Развитак појединих, одмаклих и просвећених индивидуа у народу, не сме се идентификовати са развитком и просвећеношћу целога народа. Отуда и долази, да свакад испадау као незгодни експерименти сви покушаји иначе добрих и племенитих људи, да своје мисли, своје назоре о политичким прогресивним тековинама, пренесу на цео један народ, који је као целина, производ свога живота и свога дугог развоја. И онда те напредне мисли утону у море простоте или се, до непознавања изопаче и од њих најпосле нема никакве користи; или, што је још горе, напредних и мисли и установа дочепају се непросвећене гомиле, да с њима чуда начине — редовно свршавајући под ударима реакције, која им неминовно следује. Зар није тако било и у самој знаменитој Француској револуцији, на чијим је развалинама крунисан за императора један дотле опскурни Корзиканац, који, строго узев, није био чак ни Француз.

Ми не поричемо, да и ови насилни духовни покрети остављају трага за собом. Све се то таложи у души народној, и ако не

"и усвојени, остају у традицији, па и у његовој историји као танки, испреламани слојеви, који се губе према моћним формацијама оног тихог и дуготрајног сталожења, кроз векове, које произилази из спорог, али поузданог напретка народнога.

Кроз цео низ догађаја довде посматраних, ми видимо Либералну Странку као носиоца рефорама, али без потреса, без револуционарних наступа, мирно и поступно изводећи велико дело уставног и слободоумног препорођаја. Све што су Либерали у том правцу учинили, довољно нам је познато, и из Књ. [ и после.

Наравно, и свим оним, што је Либерална влада и странка после прокламовања независности учинила, није она била срећна