Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

78 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

да задовољи опозицију, на обе тек минуле Скупштине. А и како би је задовољила, кад јој је Кнез обећао — много вишег!

Шта још све опозиција није захтевала по свима питањима државне управе»! У финансијама, да се смањују плате, да се скидају дажбине, да се троши мање, да се креше буџет, и т. д. и ако је буџет влала онога доба био сведен на минимум потреба, и ако је штедња и у миру и у рату била једна од првих врлина и свију "Либералних Влада и њиховога доба; у администрацији захтевано је од опозиције укидање разних чиновничких положаја, редукција саветничких места, укидање читавих надлештава као окр. начелстава, па и целога Држ Савета; завођење разних самоуправних тела са магловитом надлежношћу и т. д. А већ на пољу слободе, није за опозицију и њене захтеве ни било ограничења: што више то боље! Дебате, које смо баш у овом правцу, у приличној опширности износили, довољно нас обавештавају о свему томе, да се овде не морамо поново на тим захтевима устављати.

У своме неодговорном положају, као и свака опозиција, ова, која се такмичила са Либералном владом у седамдесетим годинама, до завршно године 1880, није доиста била штедљива у погледу тих својих разноврсних захтева. 5

Ми ћемо видети какве је среће била та иста опозиција, кад је, при промени улога, дошла у положај да своје захтеве и исказане погледе на државне потребе и у дело приводи. Дигнувши све међе и прешавши све резерве, она је ускоро дошла у противуречност са самом собом, и сударила се са бруталном стварношћу, о којој она или није знала или није хтела да зна у времену, кад је од вође Либералне Странке Јов. Ристића, као Председника Министарства, у великој дебати о штампи 26. јануара, имала прилике да чује ове речи: |

„Нека господа овде имају обичај да нас често опомињу на променљивост судбине људске. Чини ми се, да и сам никада ништа не радим, док се не сетим те променљивости. Један од посланика још рече: Нико неће до божијег суда остати на министарским столицама, ни на посланичким клупима. Савршено је то и моје уверење! За то и узимам слободу да вам кажем, да баш са гледишта те променљивости говорим овако. И кад бих знао, да бих још данас отишао у приватни живот, будите уверени, да не бих друкчије говорио. Јер, господо, кад један посланик говори, он може да има побуде са свим друкчије, него влада: може да води рачуна о својим бирачима; други пак о расположењима својих ђака (премда се љубав ђачка задобија у школи а не у парламенту, но, рецимо, нека буде и то допуштено). Али, господо, влада не сме да подлегне тим тренутним упливама. Она не сме да води рачуна о томе: Хоће ли, кад се Скупштина врати кући, пожњети хвале или осуде. Влада мора да узме у рачун све околности, и унутрашње и спољашње, да узме у обзир ступањ образованости народне, и свеколику земаљску ситуацију, па према свему томе да образује своје мишљење и свој правац, и тек онда да изиђе пред Законодавно