Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 81

у Скупштини, од чисто политичкога значења, а с тога заслужују нарочиту пажњу. |

Сем поздрава Кнеза, који је члан опозиције Алекса Поповић, на првом редовном састанку тражио, да Скупштина учини, нашта је и Председник Министарства одговорио „да се предлог г. посланика ариљског може примити“, што је преко нарочите депутације и учињено; сем оверења четири накнадно извршена избора, који су сви 15. маја одобрени као уредни (међу њима и избор Ђ. Топузовића у Шапцу, где су се либерали уздржали од гласања, и од 202 фактичка гласача 195 гласало за њега, од укупног броја правних гласача 1476) — јавио се у Скупштини и један акт чисто политичке природе.

То је био акт целокупне опозиције — од 37 посланика датиран у Крагујевцу 14. маја 1880 — а изнесен у Народној Скуп-. штини на њеном Ш редов. састанку 20. маја. Пошто је вођена дебата о томе: да ли да се читају без разлике сва акта у Скупштини њој упућена и пошто је Председник мин. савета непосредно пред појаву акта опозиције, а поводом других неких „изјава“ и „поздрава“, дао ову начелну изјаву: „Ја налазим, са мојим друговима, да би било на свом месту, да се чита све што је на Скупштину упућено, сем ако би било у томе непристојних израза и грдње, и Скупштина, ако је вољна да то прими, примиће, а иначе одбациће (Сва Скупштина виче; врло добро! Тако је!“ — приступљено је, без икакве сметње, читању и овога акта целокупне опозиције, упућеног „Ванредној Народној Скупштини“.

Акт је дуг. Он говори о многим уставним и парламентарним правима и дужностима: владе, скупштине, народа и т. д. Како је тенденција акта та, да је ова ванредна, па чак ни обична редовна Скупштина ненадлежна за решавање и железничке конвенције, то се ту налазе и сви разлози, често најапстрактније природе, који би посредно или непосредно могли довести на тај закључак који се и жели. „Представничка система, или Народно Представништво, Скупштина, најсавршенија је онда, —- вели се на једном месту у акту — кад народ избере за свако поједино питање и за сваки посебни акт нарочите представнике. Што су народни представници на дуже време опуномоћени од народа, да га у свима предвиђеним и непредвиђеним питањима и случајевима заступају, тиме се народ за дуже време лишава свога права, да сам упливише и руководи судбу своје отаџбине,..“ Наравно, да би оваква надлежност поједине Скупштине, по којој би требало да народ избере „за свако поједино питање и за сваки посебни закон нарочите представнике“, одвела и Народ и његово право и Скупштину у апсурд!. По томе се може ценити и извесна натегнутост целога тога акта, на коме као да је радило више њих и вероватно не само из средине оних 97 потписника његових, који су и у овом „свечаном“ тренутку представљали целокупну опозицају.

Главна, пак, мисао обухваћена је при крају акта у овим речима његовим:

Под, Ист. Србије П 6