Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

ба Лио жив. ЖИВАНОВИЋ

„За то потписани народни посланици предлажу Народној · Скупштини да донесе следеће закључење: поднссена је железничка конвенција од ванредне и огромне важности за земљу, и право решавања о њој припада Народној Скупштини и Кнезу.

„Но, ако Народна Скупштина не усвоји поднесени предлог, и ако сумња да у сагласности стоји с народним мишљењем и да право решавања припада великој Народној Скупштини, онда предлажемо: да сви посланици положе своје мандате и да далу уставне прилике и нашем Љубљеном и Омиљеном Владаоцу, да сазна право расположење и мишљење целога народа о поднесеној конвенцији, и да нашим поенагљеним решењем не предухитримо народни суд!“

Опет, дакле, посредно нека врста адресе „вашем љубљеном и омиљевом владаоцу“, који је из овога требао да види и да се увери, са колико се усхићења и оданости у радикално-консервативној опозицији говори о њему. И то свеу једном врло прозаичном предмету, где овако династично, верно или само привидно, апо“ строфирање нема никаква смисла. Али сервилност у извесне групе политичких људи одавна игра у свима њиховим сличним мани“ фестацијама велику улогу. Консервативцима су се ево сад придружили и Радикали.

Дебату, која је следовала прочитању овога акта, и која се кретала, с једне стране да су предлози у њему изнесени умссни и да их ваља усвојити, а с друге, да су ти предлози неуставни и неумссни, завршио је сам Председник Министарства Јов. Ристић,

кратком изјавом, у име владе. После кратког увода Ристић констатује:

„Ја, господо, сматрам с мојим друговима, и ни мало се 56 устежем да изјавим: да је овај предлог противан уставу. Он има у себи два дела: први иде на то, да се сазове велика Народна Скупштина, те да реши питање о железничкој конвенцији; а други је део, да Скупштина закључи да сви посланици положе мандате.

„Кад се сазива Вел. Народва Скупштина, то је изложено у чл. 98. устава. Има четири случаја, у којима се мора сазвати Вел. Скупштина. Ни један од тих случајева није овде наступио. Има један пети случај, који опредељује да се може да сазива Велика Скупштина, но то није Скупштина, која је позвана да решава, већ владалац.

„То је његово право, његова прерогатива. (Он сам може да узме иницијативу у томе питању; а Скупштина ако би му предлагала, вређала би његово владалачко право. То Скупштина треба да избегава исто онако, као што и Владалац избегава да вређа права Скупштине. Због тога и сам претрес о овоме питању противан је уставу. Доста да се констатује да је против устава, па да се и не претреса даље (чује се: Врло добро !!).

„Друго је што садржи овај предлог то, да се Скупштина сама распусти. И то је противуставна радња (одобравање). Кад би била реч о томе, да посланици појединце, по свом убеђењу, сами поднесу оставку, то би била друга и њихова лична ствар, то могу они решити изван Скупштине, а не да Скупштина у редовној седници