Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

84 жив. ЖИВАНОВИЋ

гледу, нарочито у парламентарно-тактичном, пошто опозиција није · оставила непокушан ни један свој разлог, да докаже штетност конвенције, Дебата је сва важна и за саму Либералну Странку, пошто су се и пре састанка Скупштине, и на њој самој, и за њена трајања, показали неки знаци, који су јако истицали поново извесну подвојеност оба историјска дела те странке: тако званих „СветоАндрејаца“ и Ристићеваца, при чему су неки Свето-Андрејци, нарочито бив. председник Акционог Министарства (Стевча Михаиловић, формално изгубили компас и сваки такт и просто ступили у службу опозиције. Тодор Туцаковић, истина, у Скупштини, задржав, као и увек, свој самостални положај, није се удружио с опозицијом, која га је обасула свеколиким ласкањем својим, али није ишао, у овом случају, ни с владом, што ћемо видети и при гласању. Само Јеврем Грујећ, који је од краја септембра 1878 био ван владе, као и Стевча, и није био у Скупштини, остао је и напољу исправан. Он није чинио никаквих изјава, као Стевча, па за њим и владика шабачки Јероним (пређашњи прота Јова). На жалост сви су они, можда не ценећи замашност својих мавифестација, само лиферовали материјал за опозициони лист Видело, које се једино умело тим користити и користило се, и ако не са особитом коришћу за саму опозицију. |

Писмо, које је под 20. маја 1880. године упутио Стевча Михаиловић свом старом пријатељу Тодору Туцаковићу, посланику на Скупштини, већ је сутра дан, 21, Т. Ми објављено у „Виделу“ (бр. 62). Оно је магловито у својој садржини, али је одиграло своју

улогу у служби опозиције, ма да није ништа пореметило у глав-

ним бројним и партијским одношајима у самој Скупштанн. Да ли

је ово писмо одлучило Туцаковића да само можда не дезавуише свог старог пријатеља и да буде против конвенције, није нам по: знато. Ми смо навели, мало даље, и разлоге које је сам Туцаковић за своје изнео; а и он није ништа пореметио у одношајима скупштинским. Он је имао, при гласању, као што ћемо видети, само још два друга од либералних посланика у Скупштини. Стевчина диверзија је, дакле, потпуно пропала, и главни успех свега покрста у Скупштини, можда је био једино изостанак зета Стевчина, Јефр. Гудовића, који није дошао на Скупштину. Остаје нам још да ви: димо нешто из самога писма, и онда смо са овим парламентарним интермецом готови: „Не могу да се довољно начудим — писао је (Стевча Тодору — гледећи како се ово питање врло олако узима. Изгледа, кео да људима не остаје ни часа за испитивање праве вредности конвенције жељезничке за народне интересе, Они нагињу

за полетиком управо не партијском пошто нема данас у Србији једне политичке партије, која би примила конвенцију такву каква је Скупштини предложена, него за некаквом политиком, коју пе ваљда они сами знати крстити.“ Толико Стевча! А ко су то „они“ То је Ристић и влада, т. ј. људи, с којима је. заједно Стевча, као предс. министарства, пристао био на предложену му „Берлинску конвенцију“ од 26. јуна 1878, из које проистиче и ова о којој се