Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 95

сад на Скупштини решава. Стари Стевча — сем што је учинио акт нелојалности према дојучерашњим друговима с којима је баш у овом био солидаран — и сувише се подао био утицају Пироћанца и Кујунџића, који су му то писмо и сугерирали, одузели и у Виделу објавили. Доносећи текст његов, Видело (бр. 63), доноси и овај телеграм „из Крагујевца“: „Писмо г. Стевче Михаиловића г. Тодору Туцаковићу, учинило је силан утисак, нарочито код оних, који су за конвенцију“. При гласању ће се видети резултат тога „силног утиска“, који је — ми то са искреним жаљењем бележимо — био и последња манифестација политичка старог „Свето-Андрејца“ Стевче Михаиловића.

Ове су појаве од значаја у толико, што би се имало умесно запитати: да ли су оне случајне, или је и овде било за леђима владе каквога намернога дослука и вишега утицаја налик на онај, какав је од две године амо куражио и опозицију на онако велики отпор, — што све скупа наговештава догађаје који ђе ускоро доћи,.... Свето-Андрејци, нарочито Стевча, осетљиво су, изгледа, примили к срцу догађаје после Берл. Конгреса и промену владе крајем септембра 1878., ма да је стари Стевча имао довољно разлога да заслужени одмор претпостави даљем потезању своме по политичкој борби у којој је он и као активан, био и сувише пасиван. Јер он је и за време акционог Министарства био само по имену у политичкој борби, чије су огромне терете и за време рата, и у Скупштини после првог (1877), и у Берлину, и на Скупштини после Конгреса (1878), носила широка леђа Ристићева, уз јаку потпору Грујићеву и Радивојеву и осталих чланова владе, док није, последње две године и две нишке Скупштине, све спало на Јов. Ристића. Њега видимо и на овој ванредној Скупштини од 1880. и њега ћемо и овде познати још боље из његове велике беседе од 24. маја, у завршној дебати пред само гласање о конвенцији.

У дебати која је дакле трајала четири дана, опозиција је живо учествовала. Није остао ни један мало бољи њен члан, да није узео реч и говорио страсно чак и жучно. Ваљало је влади на овом питању лиферовати одсудну битку, а услови су за главни јуриш били за опозицију у толико угоднији, што, кад што мало час видесмо, она имађаше и нове савезнике. Није чудо, да је падало крупних речи и приступало се тумачењу појединих места у конвенцији на најчуднији начин. Све је то изискивало да буде одсудно демантовано од стране владе, или боље од њенога Председника. Али то је, у исто време, доприносило и објашњењу положаја, и износи поједине моменте од историјског значења.

Тако, одговарајући посланику Н. Пашићу, Председник Министарства, на крају свог одговора, казао је ово:

„Међутим, ради споразумљења још једну реч.

„Наши одношаји с Аустро-Угарском дошли су били до те тачке или да се кидају или да се до неког закључка дође, ПреКидати одношаје то је крупна одговорност и ризична ствар; влада није смела то на себе примати, него је закључила ову конвенцију,