Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 87

опширно износили своја мишљења више посланика из већине. Но по броју јављања за реч, опозиција се трудила да надмаши по броју чланова далеко надмашнију већину, од које је, у овом питању, као што рекосмо, стајао одвојен посланик за вар. Крагујевац, Тодор Туцаковић. Он је сеу свом кратком говору изјаснио: „да је свагда мислио да нама треба јаче право ђумручко, па онда жељезница. Али кад је Конгрес рашио, она се мора правити. И док се веза не осигура, он — вели Туцаковић — налази, да ће по овој конвенцији Аустро-Угарска да извлачи корист, а ми штету. За то је противан овој конвенцији“.

Коста Алковић — друг известиоца Дим. Стојановића, а оба стручни техничари, и доказано самостални људи — узео је реч, која се у погледу сузбијања приговора опозиције одликује прецизношћу, а у погледу саме конвенције савесним посматрањем, али зато не мање одлучним изјасњењем за њу. После дугога говора, Алковић долази до овога закључка:

„Господо, још би само ово напоменуо. Ми овде не радимо на сигурно. То је чиста ствар. Ја само могу да кажем да ми је мирна савест, кад тврдим да је за нас боље имати железницу и с овом конвенцијом, но допустити да нас обиђу и да останемо без железнице (Вичу: тако је!). Очевидно је, да ми у овом питању радимо доста на ризик. Но, господо, насигурно нисмо ми ни оне радње отпочињали, којима смо наше политичко ослобођење добили, него и то је било већином на ризик. Ми да нисмо ризиковали, не би се политички ослободили. Тако и сад мора бити. Ја, господо, мислим да треба да примимо ову конвенцију, и да саградимо српску жељезницу, јер се надам да ће нам она исту услугу учинити у рату за економско ослобођење, какву су нам услугу учиили градови за наше потпуно политичко ослобођење и независност. (Чује се: Тако је! Врло добро! Да се реши!)“.

Но време је да чујемо реч главног говорника, и да видимо, дакле, какав је положај, каква улога била Јов. Ристића, Председника Министарства специјално у питању о железници, од Берлина —

што већ знамо — па до Крагујевца. Та реч у знатно скраћеном изводу гласи: „Господо,

„Више посланика, који су говорили противу ове конвенције, представљали су, да је цео овај пре"узетак, то јест грађење жељезнице па следствено и сама ова конвенција, последица туђих, а не наших домаћих потреба. Ово гледиште није исправно.

„Питање о српској железници у опште, и питање о овој конвенцији, која је пред нама на претресу, на по се мора се ценити са два гледишта: унутрашњег и спољашњег.

додаје најпосле владин повереник — Ми смо овде много говорили, но сви говори односили су се на жељезницу у опште, а не о конвенцији, па сам се и ја морао од ње удалити и следовати вашем примеру (смех, вичу: врло добро ђ)“. Овим је резима најбоље окарактерисан и правац дебате. Махом се, дакле, говорило опозиционарно и политички, а не стварно, још мање стручно; више апстрактно мање о самом предмету.