Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ | 99

„Дакле као што видите, у првом реду нагоне нас на овај задатак наши домаћи интереси и унутрашње потребе, а тек после у други ред долазе обзири спољне природе. И да није ових других, они би први били довољни, да нас определе, да већ једном приступимо делу. Ми Ули „Но и што се тиче питања спољног, оно још није довољно расветљено. Погрешно се узима, да је грађење српске железнице, па и ова конвенција, која је сад на претресу пред Скупштином, последица наше барлинске конвенције. Ствар ова има даљег и дубљег корена. Она лежи у Берл. уговору. Члан 38. берл. уговора гласи: „На Кнежевину Србију прелазе, у колико се ње тичу, обвезе,

"које је В. Порта уговорила како с Аустро-Угарском, тако и са дружином (компаниом) за експлоатацију железница у Европској Турској односно довршетка везе и експлоатације гвоздених пруга, које имају да се подигну на земљишту које је сада Кнежевина задобила“.

„Пошто је Порта према друштву примила обвезу, да сагради железницу до старе српске границе (односно Алексинца), то је ова обвеза услед тога члана прешла на Србију. Шта више, било је утврђено и само време, у коме се та обвеза имала да изврши, а то је трогодишњи рок, за који се Порта обвезала према АустроУгарској. -

„Берлински, дакле, уговор ставио је Србији у дужност да сагради железницу на своме новодобивеном земљишту за тра године.

„Одавде тек потичу за Србију обвезе, које је она примила на себе конвенцијом за своје старо земљиште. По овој конвенцији ми смо се обвезали, да и на старом земљишту од Алексинца · до Београда извршимо ову грађевину за три године.

Ова, дакле, конвенциона обвеза само је природна последица оне прве, коју нам је Конгрес берлински наложио. Јер имајући да саградимо железницу од нове границе до Алексинца, би ли могли да је оставимо без продужења до Београда» Јер, ако то не бисмо учинили, онда бисмо тек имали пут без изласка (ћорсокак) (вичу: тако је!).

„Није ту славољубље, као што неко рече!, руководило владу, већ ју је руководила наша унутрашња потреба и чиста патриотска дужност. Ми смо устали били да ослободимо нашу браћу с једне, а с друге стране да ојачамо Србију. Па је природно било да прихватимо све што се може узети за оснажење наше земље и ослобођење наше браће (Вичу: врло добро! Тако и јесте!). Ми смо

· Нешто пре овог великог говора, Председник Министарства, изазван познатим сељачким послаником из Драгачева, Р. Тајсићем, дао је, на нека питања Скупштини свој одговор. Том приликом рекао је и ово: „Читајући нам (Тајсић) мој говор, који сам ја из своје побуде понудио Скупштини (разуме говор у тајној седници од 1878. о Берл. уговору) да се јавности преда, навео је, како конгрес није питао заступника српског — хоће ли или неће да прими оне услове — а у исто време помиње, да се њему чини, да је све учињено из славољубља... Не из славољубља, но радио је да спасе оно, што је српском крвљу стечено. (Бурно одобравање).“ у