Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

90 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ Р

имали уверења да се све потребе људске могу временом мењати; бар се лакше мењају него тековине земљишта. Ви знате врло добро, · да земљиште нити се добија, нити се губи без крви (Вичу: тако је!). Дакле, најпре је требало да осигурамо оно, што је најтеже добити, оно што сачињава снагу једног народа, па зато смо се у томе правцу # кретали.

: „С тих узрока, и ни за што друго, пристали смо, да потпишемо конвенцију.

„Према томе јасно је, очевидно је, да наш задатак, који нас данас занима, потиче из берлинског уговора, а и из берлинске конвенције. Берлински уговор донео нам је железничку обвезу, а берлинска конвенција спасла нам је ратне тековине.

„Ово је нужно било да објасним, те да се види, да је берлински уговор извор данашњег питања. А ко би хтео за овај велики међународни акт да обара одговорност на српску владу, са њим се не би могло озбиљно говорити (Вичу: тако је! Одобравање у Скупштини!).

„Мени су скоро сви чланови Конгреса у Берлину честитали, говорећи, да смо ми сретније прошли од свију народа, којима је судбина на конгресу берлинском решавана (Вичу: тако је!). И, господо, ја слободно остављам историји да оцени наш рад; она бе да говори онако како јесте, а не под утицајем страсти и тренутних потреба (Вичу: Живео Ристић! Хвала вам на искреном раду).

„Сад је наступило време, да се изведу последице, које смо примили; предстојао је влади задатак, да их она уреди на начин, који би био по земљу најкориснији. До њене добре воље и труда није зацело ништа запело. Ствар је руковођена озбиљно; то показују дуги трудни преговори, које смо водили са Аустро-Угарском. Никада можда у овом реду стрвари није Србија имала тако тежак, тако сложен задатак, као што је овај,

После изношења детаља у преговорима, о вези са Бугарском и остало, Ристић наставља:

„Треба отворено да знамо шта хоћемо, па да бродимо напред, а не да тражимо ствари противуречиве, или да чекамо да нам што готово дође. Ко хоће еманципацију, па ма и економну, треба да је готов и на жртве. Ко хоће Велику Србију и ослобођење народа, тај се не сме уставити на томе, што ће да плати после

по неколико динара приреза. Тако нису радили народи, који су

дошли до свога ослобођења. Италију стаје скупо њено ослобођење и уједињење, па ипак нема никога у њој, да се тужи, што има да плаћа државне дугове. Треба да будемо следствени, па кад један пут у овој сали засучемо рукаве и викнемо „рат Турцима!“ не треба после, кад се вратимо с „Ђуниса“ да кажемо: рат је дело владино, а не дело народно! (Вичу: тако је!). Сваки треба да има куражи свога мишљења, па што један пут изнесе и исповеди, не треба да се одрече тога ни у недаћама, особито у овако великим

питањима (Живо одобравање!“