Pozorište

А

обје 54 Фарљоу~

песме, — него и на даскама као глумица, девојка за све способна“.

Као глумица била је љубимица свих управитеља и другова својих — њојзи су давали све да игра: и трагичне и шаљиве улоге, наметали јој дечачке и мушке улоге, па су је принуђавали да се и у пантомими покаже. И она, као да је у њој какав демон позоришна, дала се употребити за сваку улогу, славила се у свему, па је свуда фанатисала публику. Џет пута је била у Пешти ангажована. Године 1822 дошла је — позвана од неке велике госпође и пријатељице њене — из Столног Београда у Пешту, просто из уметничке злобе и гњева, јер је неки Немац у неком друштву тврдио, да сурови Мађари умеју само урликати. ( тешком муком допустише јој, те је певала у немачком позоришту 29. марта као Емелина у „Швајцарској породици“. Да би је одвратили од певања, претили су јој, да ће је извиждати. Но чим је ударила у високо С, занесе се светина силовито. Пљескали су јој бурно и изазивали је не-

„као

бројено пута. Сутра дан назвала је немачка критика првом колоратурном певачицом свога, доба. Стари капелник Клајнхајнц нарочито јој се дивио, па је рекао: „Од куд јој само тај начин певања, па та рутина 2!“ За неких четрнаест дана научила је велику улогу „Аменаиде“ у Росинијевом „Танкреду“. Танкреда је певала с њоме чувена Агнеза Шебестова (1840 жена дра Давида Фр. Штрауса). Већ на главној проби загрлила је слављена алтисткиња од усхита своју љубавницу, мађарску сопранисткињу, и 17. маја у вече беше постигнут нечувен успех у немачком позоришту. Требала је да гостује још у четири улоге. Али још тога вечера појави се редитељ из Отолног Београда, па је у име управитељево претио, да ће силом одвести натраг смелу глумицу, која се на своју руку усудила, да толико уздигне мађарско име пред задивљеним Немцима у угарској престоници! Таке су назоре имали тада људи о задатку вештине ! (Свршиће се.)

ар

листићи.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Крвави престо“, изворна трагедија у 5 чинова, написао Мита Поповић, приказана на нашој позорници први пут 29. нов. о. г.) (Свршетак.)

Роман, новела и приповетка с једне и драма с друге стране имају једну додирну тачку, што оба та умотвора представљају живот човечији у целини или у појединостима. Равлика пак лежи у начину представе. Док романиста просто приповеда и излаже догађаје живота, дотле драматик износи сам тај живот у свој својој реалности пред нас. У драми гледамо ми особе како пред нашим очима раде. Што је та радња живља и пунија, тим је и драма интересантнија, тим већма привлачи и везује нашу пажњу ва себе.

У представи „Крвавог престола“ није та пажња у у нама изазвана била. То је пак с тога, што је у целој овој драми мало радње. То јој је можда једина, но велика и главна мана.

Карактери у драми морају бити изражени, јазно и тачно обележени. Ив њихове радње и њихових речи морамо повнати њихову унутрашњост, морамо им завирити у душу. Свака особа мора себе изнети онакву, каква је заиста. Ми је као такву морамо видити, а не само о њојзи чути. Осим тога мора карактер бити потпун, т. ј. прави карактер, свагда себи досљедан. Сваки корак његов, сваки покушај и свако његово дело мора налазити свога мотива било у општој ситуацији било пак у самој његовој унутрашњости. Делање таквих карактера за-

хваћа потпуно као зупци у машинским точковима једно у друго, што проузрокује да се машина — а овде целокупна радња драме — сама од себе покреће.

„Крвави престо“ рамље и у овом погледу.

Да завиримо мало у сам предмет ове трагедије.

Бодин, краљ српски, пре тога цар бугарски, вбачен и отеран са бугарског престола и интервенцијом српског двора искупљен ив грчког сужањства, долази и обара свога стрица Радослава са српскога престола, и постаје српским краљем. Као такав подлеже упливу своје жепе Јакинте, Гркиње, те по земљи шири грчки уплив, а Србе од свуда гони и потискује. С тога долази у сукоб са српеким народом, у првоме реду пак са својом браћом од стрица, синовима радослављевим. Усљед тога дижу се буне у народу, којима се синови Радослављеви на чело стављају. Бодин је слаб, колеба се, — он би још попустио жељи народа, али га Јакинта, која има основану боја ва одсинова Радослављевих, у тежњи да својој деци српски престо осигура, помоћу своја два оруђа: свога љубимца придворника Косора, родом Грка, и Марка, жупана, гони у отворен бој против рођака му. С тога долави до отвореног сукоба, до боја, у коме с једне стране Ковор погине, с друге пак стране Бранислав, Градислав и Предиња заробљени, а као такви и погубљени буду. Бранислав, Градислав и Предиња су невине жртве, јер пре тога јавно и отворено исповедају своју лојалност према своме стричевићу краљу, и само клеветом Јакинтином, најмљеним сведоцима и подметнутим писмом постају