Pozorište

Пт

об 57 Фероу~

крвавим жртвама. Међутим поткупљени сведоци, грижом савести гоњени, долаве и исповедају се Бодину, који се већ сам собом у својој савести почео колебати. Ово му још већма узбуни савест. Мртве слике погубљене му браће приказују му сем он у највећим мукама душе умире.

То је садржај трагедије. |

По овоме моме казивању била би ова трагична Фабула доста округла, кад би све ово, што је овде саопштено, самом радњом било приказано. Но то је оно, чега баш у овој трагедији никако нема.

Да краљица Јакинта ради на ширењу грчког уплива у српској земљи, то се из радње не види, него то се само каже и приповеда. Не види се такођер ни реакција, коју овакав притисак у народу изазива. Све ово представљено је у једној сцени, где неки људи из народа долаве у двор да се туже на зулуме грчке, а стражари дворски не пуштају их унутра, јер им је као тако Косор заповедио. Ту се нађу и стричевићи краљеви (Ко- | чопар, Хвалимир и Страхиња), које такођер не пуштају | у двор, усљед чега долави Кочопару екстазу.

Ова вцена, која би требала да изложи целу ситуацију, није сама по себи мотивована, јер се не види — а оно, што се казује, није довољно — зашто је овај сукоб изазван. Осим тога је иста сцена и у полак смешна, јер стражари својим комичним држањем, (говором и крегањем) изазивају смеј. Ово је можда хтела бити имитација Шекспира, који често у својим трагедијама износи смешне сцене, да нас мало одмори. Но ово је увек после неког душевног напревања, Овде пак није било на месту.

Да Кочопару не може бити свеједно, хоће ли они остали Срби имати слободна приступа двору или не, то се по себи равуме, — али да он с тога наједанпут долави у онакав патос бев другог предходног изазивања, то је мало чудно. Кочопар ове представе (г. Лукић) дао је овим тога овоме патосу и сувише верна израва, јер га је потенцирао, дочим напротив при оваквим околностима, боље би било мало га ублажити.

изазваног озбиљним и жалосним призорима.“

Бодин, главни јунак, који би требао да је осовина целе радње, која својим окретањем и целу машину окреће, — он је скоро непомичан. Он, који треба да је као осовина, и чврст, он час подлеже упливима краљичиним, час попушта доброти свога срца; и непрестано је — чак и у најодсуднијем тренутку — неодлучан. Трагични јунак мора бити чврст карактер, који са својом мисли напред дере. Но и он мора једанпут упливима подлећи, јер не би био трагичан јунак, али тај прелом његове душе бива наједаннут, и то је перипетија, то је онај моменат, који нам трагедију у њеној кулминацији износи. Овде у „Крвавом престолу“ провлачи се све лагано бев оног наглог постепеног корачања, и отуда је то, да ова трагедија није ни у трећем своме чину изазвала онај интерес, који главни јунак трагедије треба у нама да побуди.

Синови радослављеви (Кочопар, Хвалимир, Страхиња, Бранислав и Градислав) и унук му Предиња сувише су бледе слике према својој улови у овој драми, тј. према |

ономе, што зу и што треба да су они: она покретачка снага, која радњу драме са супротне стране унапред потискује. Ми не бисмо хтели да гледамо у њима јањце, моралне особе, које случајно и тек нехотице улазе у акцију. Они напротив морају бити Фокус отпора. Та је ли и могуће замислити, да петоро браће, петоро претендената српскога престола, са потпуном мирноћом гледају на очевом престолу отимача и узурпатора. И кад не би имали легитимна права на престо, бар у жилама једног од петорице мора тећи врела људска крв. А сувише под таквим околностима, где се зулуми чине, где се народ буни, мора им свака таква прилика добро дошла бити. Они треба да су с једне стране тумачи огорчења и организатори отпора народног, с друге пак стране да својим таквим држањем и владањем изазивају противну страну на што већу акцију. Тако би се на тај начин од једанпут силовита радња развила. Но и они су млакоње, који се скањују и премишљају, шта више топе се у салу лојалности, док двојицу од њих ни криве ни дужне не снађе беда из ненада. |

Хтео вам са ово неколико примедаба да мало расветлим трагедију „Крвави престо“, како би јој главна мана, могла у очи пасти. По што ми је то био управо задатак, нећу се у ситнице ни упуштати.

Један још само поглед сврнућу на игру глумаца. Где је у драми мало радње, као овде, ту је свака улога глумца неблагодарна. У таквим околностима је тешко игри њиховој ножем строге критике приступити. Г. Ружић (Бодин), кога наша публика свагда са особитим интересом на позорници прати, био је у првом и другом чину доста ладан. Да овоме није узрок г. Ружић, него напред ивложена улога Бодинова, доказ је пети чин, где је г. Ружић сву своју глумачку вештину развио и на потпуно вадовољство улогу своју решио. Изазвив, којим га је публика по свршетку представе наградила, није била галантерија о: стране публике, јер новосадску публику не повнајемо с те, стране, него је то била мучно заслужена награда, чему је доказ било уморено тело и измучено лице на изазваном г. Ружићу.

Косор (г. Р. Поповић) требао је мало боље пазити при бирању своје маске, јер он је представник грчке цивилизације, препредени државник, а сврх свега љубимац краљичин. Такви људи треба тек да су на очима!

Тђа Ружићка (Јакинта) и г. Димитријевић (Марко, жупан) били су добри. Тако исто испунили су своје мање улоге г. Станојевић (Страхиња), г. Барбарић (Градислав) и гђица Б. Хаџићева (Предиња).

Г. Добриновић и г. В. Поповић (оба стражара) претерали су у својим улогама, начинивши од обичних, или ако хоћете и комичних особа карикатуре.

За грађане (г. Банковића и г. Јовановића) имамо приметити, да се са њиховог одела није могао погодити њихов грађански сталеж. Ово квари илузију и с тога се мора избегавати. М љоЕ

Издаје управа српеког народног позоришта.

е __-=-—- а во ЈЕ 5