Pozorište, Jan 01, 1882, page 2

об 10 Фаро

цепати, немири су бивали све то опаснији, те су ипак опет морали војници опколити позориште. Треба, најзад споменути још неке врсте игара на сцени, што су их уз трагедију и к медију бегенисали Римљани. У те врсте спада ателана, лакрдија, што је постала у Кампанији а звала се по кампанскоме селу Атели, но не можда за то, што би оданде поникла била, него за то, што се радња тога комађа обично збивала у Атели, као бајаги у селендри и ћумезу. У шестом веку од саздања града дошла је ателана у Рим, а одмах су је прихватили млади римски грађани, који су и дотле већ сличне лакрдије давали били, да себе и друге веселе. Комађе то није се с почетка играло на позорници, те представљачи нису губили социјалнога и правног положаја, свог а разликовали су их од презрених хистријона; излавили су увек у образинама а у обичној позоришној игри није било образина све до Теренција. Ателане су имале сталне карактерне образине са здраво крупним цртама; још се и данас могу сазнати у талијанским харлекинадама. Таква је образина била тшассив или харлекин, недотупаван глупан, што се једнако кези а сви му се ругају и туку га; глава му је са свим обријана, нос дебео, уши магареће, а на леђи гура; па онда фисео (лабрдан); њему су све добре стране у устима; много једе и брбља, а уз то је несносан чанколиз. Има за тим и рарриз (бабајко); то је сујетан и похотан, тврд и сујеверан старкеља, што се држи, да је бог зна како мудар а овамо нема веће луде; свуда га варају и вуку за нос а нарочито жена и син. Најпосле има и Фоввепив (гурица); тај је отприлике то исто, што и талијански аоНоге; препреден је кесеџија, што свуда хоће да је мудар саветник. а овамо вара и до голе душе пљени свет, што се даје од њега вући за нос. Излазило је и свакојаких аветиња, баука, што плаше жене и децу; такав је баук био тапдисив; тај разјапи уста као да хоће људе да ждере; па онда рубо; у тога су ужасно велики зуби, па све клепеће њима; било је још и других таквих страшила. У Кампанији су ателане давали на оскијском језику, а тај је доста сличан латинскоме; у Риму су их пак давали латински онако, како је прост народ говорио. То се комађе вадило из обичног, нарочито седског живота, па се у прво време импровизирало по плану напред удешеном; но за време Сулино

увели су песници Помпоније и Новије ателану у књижевност. Добила је тада ателана правилан облик, али је остао онај бурлески начин; није се сад више махом вадило из сеоског живота; то се види из силних наслова, што су још сачувани. Уз комађе, као што је: „јаре“, „кокошињак“, „пудар“, изнашали су на позорницу и варошке занате, пре свега ваљаре; ти су били народу смешни као од прилике данас наши кројач»; за тим су изнашали на позорницу поједине народности, као н. пр. „Кампанце“, „трансалпинске Гале“, па митолошка лица као Нн. пр. „подметнутога Агамемнона.“ Масспиз је једнако био омиљена липност; то се види из наслова: „Массав као цура, као војник, као механџија, као сељак“. Кад је ателана постала тако грана једна вештачке драматике, прешла је на позорницу, те су је давали Љбопез, а не више слободни грађани ; обично су је давали после правилне представе какве (ехофитп). Одржала се ателана на позорници све до каснијег времена царева.

И птив је био лакрдијашка, карактерна слика, из обичног живота, али није имао сталне обравине као ателана. био је ласциван и претеран, као и ателана, а било је у њему доста ·кезења, псовања и батина. Давао се као-и ателана после правилне представе или у среди између по јединих чинова (ешроншт) и то са свим напред на позорници; предњи су део позорнице тада увек заклањали од стражњега средњом једном завесом (зрагпша). У шишизч-у су излазиле и женске, наравно туђинке и ослобођенице, које више нису имале да пазе на чист, неокаљан глас; нарочито кад су биле флоралије, излазиле су пред публику бесрамно скоро са свим голе. Мипиз је имао само једног главног глумца, тај је имао да изведе лакрдију, а једно или више споредних лица пратили су му игру пригодним одговорима и гестикулуцијама; таква споредна особа био је Н. пр. ћелави рагаз!ив или збпрјдив (чанколиз или букван) са дебелим образима. Играло се у пфпаоз-има без образина, у ципелама са танким ђоновима, у оделу харлекинском од шарених крпа (сербипсиив), а преко тих се крпа пребадивао кратак огртачић (гесниши), Мишивз и ателана, нижа лакрдија, ванредно су били омиљени за време царева, те су све већма гурали трагедију и комедију у запећак; шипџиз је чак преживио и за-

падно римско царство. (Наставиће се.)

)