Pozorište

об 10 Фаро

цепати, немири су бивали све то опаснији, те су ипак опет морали војници опколити позориште. Треба, најзад споменути још неке врсте игара на сцени, што су их уз трагедију и к медију бегенисали Римљани. У те врсте спада ателана, лакрдија, што је постала у Кампанији а звала се по кампанскоме селу Атели, но не можда за то, што би оданде поникла била, него за то, што се радња тога комађа обично збивала у Атели, као бајаги у селендри и ћумезу. У шестом веку од саздања града дошла је ателана у Рим, а одмах су је прихватили млади римски грађани, који су и дотле већ сличне лакрдије давали били, да себе и друге веселе. Комађе то није се с почетка играло на позорници, те представљачи нису губили социјалнога и правног положаја, свог а разликовали су их од презрених хистријона; излавили су увек у образинама а у обичној позоришној игри није било образина све до Теренција. Ателане су имале сталне карактерне образине са здраво крупним цртама; још се и данас могу сазнати у талијанским харлекинадама. Таква је образина била тшассив или харлекин, недотупаван глупан, што се једнако кези а сви му се ругају и туку га; глава му је са свим обријана, нос дебео, уши магареће, а на леђи гура; па онда фисео (лабрдан); њему су све добре стране у устима; много једе и брбља, а уз то је несносан чанколиз. Има за тим и рарриз (бабајко); то је сујетан и похотан, тврд и сујеверан старкеља, што се држи, да је бог зна како мудар а овамо нема веће луде; свуда га варају и вуку за нос а нарочито жена и син. Најпосле има и Фоввепив (гурица); тај је отприлике то исто, што и талијански аоНоге; препреден је кесеџија, што свуда хоће да је мудар саветник. а овамо вара и до голе душе пљени свет, што се даје од њега вући за нос. Излазило је и свакојаких аветиња, баука, што плаше жене и децу; такав је баук био тапдисив; тај разјапи уста као да хоће људе да ждере; па онда рубо; у тога су ужасно велики зуби, па све клепеће њима; било је још и других таквих страшила. У Кампанији су ателане давали на оскијском језику, а тај је доста сличан латинскоме; у Риму су их пак давали латински онако, како је прост народ говорио. То се комађе вадило из обичног, нарочито седског живота, па се у прво време импровизирало по плану напред удешеном; но за време Сулино

увели су песници Помпоније и Новије ателану у књижевност. Добила је тада ателана правилан облик, али је остао онај бурлески начин; није се сад више махом вадило из сеоског живота; то се види из силних наслова, што су још сачувани. Уз комађе, као што је: „јаре“, „кокошињак“, „пудар“, изнашали су на позорницу и варошке занате, пре свега ваљаре; ти су били народу смешни као од прилике данас наши кројач»; за тим су изнашали на позорницу поједине народности, као н. пр. „Кампанце“, „трансалпинске Гале“, па митолошка лица као Нн. пр. „подметнутога Агамемнона.“ Масспиз је једнако био омиљена липност; то се види из наслова: „Массав као цура, као војник, као механџија, као сељак“. Кад је ателана постала тако грана једна вештачке драматике, прешла је на позорницу, те су је давали Љбопез, а не више слободни грађани ; обично су је давали после правилне представе какве (ехофитп). Одржала се ателана на позорници све до каснијег времена царева.

И птив је био лакрдијашка, карактерна слика, из обичног живота, али није имао сталне обравине као ателана. био је ласциван и претеран, као и ателана, а било је у њему доста ·кезења, псовања и батина. Давао се као-и ателана после правилне представе или у среди између по јединих чинова (ешроншт) и то са свим напред на позорници; предњи су део позорнице тада увек заклањали од стражњега средњом једном завесом (зрагпша). У шишизч-у су излазиле и женске, наравно туђинке и ослобођенице, које више нису имале да пазе на чист, неокаљан глас; нарочито кад су биле флоралије, излазиле су пред публику бесрамно скоро са свим голе. Мипиз је имао само једног главног глумца, тај је имао да изведе лакрдију, а једно или више споредних лица пратили су му игру пригодним одговорима и гестикулуцијама; таква споредна особа био је Н. пр. ћелави рагаз!ив или збпрјдив (чанколиз или букван) са дебелим образима. Играло се у пфпаоз-има без образина, у ципелама са танким ђоновима, у оделу харлекинском од шарених крпа (сербипсиив), а преко тих се крпа пребадивао кратак огртачић (гесниши), Мишивз и ателана, нижа лакрдија, ванредно су били омиљени за време царева, те су све већма гурали трагедију и комедију у запећак; шипџиз је чак преживио и за-

падно римско царство. (Наставиће се.)

)