Pravda, Apr 11, 1936, page 16

11, 12, 13 и 14 април

„П Р А В Д А"

Ускрс 1936

Уочио као трговаа и граћанин. Али упада у очн. да он у овом мемоару ни |едном речи не нзносн тегобе сеоског света, нарочнто кметова, чијс је стање било веома тешко и којс су власти. с пуно система, искоришћавале за своје политичке циљеве. Доста је само навести чињеннцу, да аграрнн споровн и парнице тих го дина нису ишли пред редовне судове, него пред политичке власти. По ПиштељиКевом прсдлогу „позив би Краљевике Србије био: „1. Да. пратећи суревниво разво) ствари у Босни и Херцеговини, своје саучешКе на судбини тога народз према приликама, у што вишој и јачој мјери указује, колико ради заинтересовања све Европе, толико више ради самог народа у окупираним земљама, да бн се на симпатијамз Крзљевине Срби|е кравио онај лед. који често пута обузнма срце Срба у Босни и Херцеговини, — а и ломиле оне стријеле, кгјима душмани боду народу очи тиме, што власти данас шаљу најмљене креатуре унлрод, да јавно опоручују Србију н Дрну Гору. 2. Да се колико толико парализира рад непријатеља Српства и Православија, ја би био слободан умолити да Краљевина Србија, са свима пријатељима Српства, гледа да са шт п обилнијим материјалним срествима прискаче у помоћ свукуд онамо гдје не доспјевају силе народа у Босни и Херцеговини. — Нарочито тако да се ради на подупирању и одржању српских православних вјероисповједних икола и цркава, као и на отворењу и подизању нових, кад о материјалним условима то овисило буде. Кад би се хришћанско милосрђе православне Русије удружило са даровима Краљевине Србије. не има сумње да би се многа суза народу у Босни и Херцеговини могла убрнсати и многом душманском кораку и подхвату доскочити могло, те Српству и Православију копистити. 3. Да би у велико благотворнз 'дјеловала и од преке потребе била рука милости и у много случа|ева код приватних појединих особа, које су пале као жртва прогона власти, — то не може битн сумње. 'Јер, пошто власти у Босни и Херцеговини утичу се том среству. да истакнутим и пожртвованим родОљубима одузимају екзистениију. да бп их тако присилилн на иселење а друго дјеловали заплашењем и на остали народ, — то би било родољубиво ц политички мудро таке људе одржатн у земљи да се тако може ломити и наснље власти. што би овн људи онда когли и даље устајати и дерати образину њене самовоље. а и на народ дјеловати благотворно о"др)кавајуКи га у спознању моћи, свијести н права на самообрану. ћ На тај начин могла би непрзвда и зло доћи и до нзјвишег мјеста па и до форума гд[е би тужбе. и жалбе псјединаца врло много мо.гле користити цјелини. 4. Исгз би тако требало да Кра'љевина Србија обраћа пажњу и раду оних људи. који научним путем и пером могу да раде, да питање босанско-херцеговачко добије и већи значај и прилике и неприлике у земљи се откривају, те симпатнје у вањском свјету пред Европом задо6 ију за српску ствар. — Јер, кад би све злоупотребе, које се у Босни и Херцеговини догаћају биле Европи познати —-не може бити сумње да би изазвале њену радозналост и за* интересованост већу из обзира' чистог хуманизма; а тиме би босанско-херцеговачко питање добило много. кад би чисто политичком рјешењу предходило хумано питање. Данашња управа у Босни и Херцеговнни више је у истину осјетл>ива и бојажљива од каквих хуманитарних захт|ева него од политичкнх рсформа. а одношаји и прилике у оку« пираннм земљама понајмање би моглн рдржати критике пред захтјевима човјечности и правичности, тако да ми, полазећи са овог лгедишта, можемо увјек претпоставити првашњу управу садашњој, јер прије су жртвама објести билн појединци а данас је у истину сав српски народ, што му се светиња тиче његовнх. ' 5. Као начин, којим би се то могло најбоље вршити, држим да је у погледу школа и цркава практичан и онај којим сс служи благородни царско-руски консул Бакунин, који дотичне цркве преко самог цивиладлатуса Барона Кучере дарује. Но иогло би се то н преко поверљнвих особа из Босне и Херцеговине удссити." ' Овај мемоар ннје постигао никаква успеха. Либерална влада имала је тада пречих брнга. Она је на Божић, пре тога, била распустила На* родну счупштнну и налазила се у тај мах у јеку изборне борбе. Адру* го, и да је била у том погледу сло* боднија влади је, на другој страни, ђезалп руке Тајна конвенција с Аустро-Угарском, која је још била на сиази и која је Србији готовс забра« »Бивала рад овакве врстг. В. ЂОРОВИЋ

ЧЕТИРИ МИНИСТРА СПОЉНИХ ПОСЛОБА

Радикална влада под претседннштвом Ђорђа Симића пала је у окгобру 1897 године. и Краљ Алсксапдар Обреновић. по савету Краља Ми лана који се бно вратио у Србију, довео је на владу д-ра Бладана Ђорћевнћа. Та промена примљена је у Русији чеповољно. Сва штампа, све друштво, и у опште цело јавно мишљење били су Једнодушни у непријатељству према новом режиму. Иста таква расположења имала је и званична Русија. У то време ја сам се затскао у П?трограду као отправник послова. П? дужности, одмах сам отишао грофу Ламздорфу, који је био помоћнич тадашњег министра спољних послова грофа Муравјова — а доцније и сам миннстар спољних послова да, ако будем могао, н из његович уста чујем мишљење руске владе о промени код нас. Мишљење грофа Ламздорфа било је готово важнијо него мишљење грофа Муравјова, јер је Ламздорф управо н водио послове министарства; не јавно. већ из засенка. Тај мали растом човек, отворено плав. вечито младолик. 1ажљив до ситница у одслу, намирисан, са нешто женским манирима — показао ми је одмах своје мишљење, ма да ми га ниједном речи није исказао. Ево нз који начин. .V разговору о другим стваримч, гроф ме је у један мах упитао: „Чега нма новог у Србији?" Његово питање згодно је пало, и ја сам му одЈоворио: „Извесно већ знате да Је др. Ваадан Ђорћевић саставио нОву владу." То сам му, у осталом. самз и могао одговорити. јер је то било и најновије и најважниЈе. Мој одговор. мсћутим. промашио је цнљ. И<гледало је као да га је гроф био пречуо, нли као да је био занесен другим мислима. јер ми је на то рекао нешго што ннкакве везе није чмало са променом владе у Србији. „Како ми је стари Шишкнн (руски гс нерални консул у Београду пре 18"6 годгне) причао — рекао ми је — у Београду је... блага клима..." После те његове „опсервације" о клими у Београду, прешли смо опст на разговор о другим стварима. Но

приликом једне паузе гроф ми је поставио опет исто пнтање као и први пут: „Чега има новог у Београду?" Ја сам већ имао утисак да је он оним својим „одговором" хтсо да избегне. на нешто старински и у нсто време и нељубазан начин. дз да неповољан одговор. Али, пошто

Сазонов ме Је понова запитао — можда и нзмерно, да Ја не бих остао у сумњи, и да би подвукао оно што је хтго да покаже — ја сам му одговорио опет: „Рекох вам да је највећа н'вост долазак д-ра Владана Ђорђевића на владу". — „Видите, кад сам јо једанпут био на Криму код цара, сетио сам се Шишкинових речи, и д шао сам до закључка да клима у Београду мора бити слична клими на Криму," —био је и други „одговор" грофа Ламздорфа. Ствар на тај начин постала потпуно јасна. и ја сам одмах после тога устао и отишао од њега. Би ми и криво што сам у опште и покретао то питањс, и право, јер сам сад бар знао на чему сам. • Десет година доцније вратно сзм се у Петроград као посланик. Н ј-со време после тога избила |е анексиона криза. У то време био је руски министар спољних послова Александар Петровић Извољски. Он је био дипломат теМељне спреме и даро-

вит, и сматран је био као један од најспособнијих дипломата свога нл* раштаја. Но њему су сметале две особине незгодне у дииломатији. Прво, он ни|е имао потребну хладноћу и опрезност. те 1е покаткад прскаглио или олако узео ствари; и друго, био је сујетан и врло осетљив на своју личност. те је у послове уно« сио своја лична осећања. То се јасно показало и у аНексионој кризи. Од анекси)е Босне и Херцеговине. кад је гроф Ерентал, аустро-угарсчи министар спољних послова. изврши •» онај познати преиад и превару према Извољском, настао је измећу њчч двојице двобој „до истрагс". пун огорчења и страсностн. какве могу унети у борбу сујетни људи кад је и њихова личност у питању. У том? двобоју, гроф Ерентал. који је би> подмукао али мирнији, и умео да се савлада, доводио је до бесннла Извољског. који се сав био подао својим осећањима. Извољски је на свзком кораку и пред сваким оптужнвао Ерентала и називао га непоштеним човеком. У том није имао мерг, тако да га је једном приликом једнз госпођа из вишег руског друштва у очи назвала „хистеричном женом". Једнога дана, у време анексионе кризе, ја сам са Извољским повсо оазговор о Еренталу. Пре тога Извољски ;е био на једној вечери. После те добре вечере н пријатних разговора, при којима је. бар за нсколико часова, могао да заборави своје невоље. Извољски је био добро расположен. Но ја сам имао да му саопштим једну прилично непријану вест и. као што рекох, да поведем разговор о Еренталу. Знао сам да ће његово добро расположење на мах ишчезнути, чим будем почео говорити. Знао сам, и жао ме је било. али сам морао говорити. И одиста. чим сам само споменуо име Еренталово, лнце Извољскога нај*данпут се помрачи, он диже руке к нсбу, и подигнутим гласом — та.чо да су и други чули — прекинуо ме је речима: „Нема те лажи за коју

Правне основе бокељских устанака 1869 и 1882 године и босанско-херцеговачког устанка 1682 године против Аустрије

Године 1869 пл&пуо 1е устанак у •КриаоОд-ијама, у Боки КоТорској; јер је Аустрија захтбва.та да Бокељи служе У аустријској бојсци, а.народ то није хтео. Шака људи држала је месецима у шаху аустриску империј/, која није могла ни својои оружаном силом да их савлада. Кад јој то није успело, бечка влада је збацнла с положаја далматинског намесника Вагнера и наименовала за намесника генерала Родића, коме је пошло за руком да помоћу посредовања бокешког народног посланиха Стјепана Митровића ЈЂубише умири устанике и са њима закључи формалан мир, познати Кнезлачки мир. Потписујући акт мира, поглавица устаника Самарџић је, том приликом рекао да он жели Аустрији све што Аустрија жели Боки. Да би се разумела правна и исторнска, а донекле и психолошка 1енеза тог устанка, потребно је да се знају прилике у којима је живела Бока пре но што је заједно са Далмацијом пала иод власт Хабсбуршке монархије. Бокељи су, у време владавине млетачке републике, уживали нарочите повластице. Они су на својој територији имали само мали број млетач« ких чиновника, вдадали су се по својим статутима и судили су у привагно-правним споровима по свом обичајном праву. Нису се сматрали поданицима млетачке републике. Ова је република била за њих једна страна држава. којој су они по својој вољи признавали право протектората према својим статутима које је млетачка република изречно прнзнавала и фактички респектовала. Нису имали дужност да служе у млетачкој војсци. Према томе Бокељи су нмали неку врсту и фактичне и правно признате независности. Специјални државно-правни положај види се јасно из с едећег кнцидента. Када је на основу Леобенског примнрја, коме |е мало доцније следио Кампоформиски мир године 1797. аустриска војска окупирала Боку Которску, француски адмирал Брије упутио је 30 Вендемијера (6 октобра) шесте републиканске годнне (1797), по налогу своје владе, писмо команданту аустриске војске у Котору, којим га позива да напустн територију Боке, јер да она прелиминарним уговором у Леобену није додељена Аустрији, наглашавајући да Аустрија окупацијом Боке врећа одредбе тог прелиминарног уговора о миру. Командант аустриске војске у Ко« тору, генерал барон Бреди, одговорио |е одмах фра-^чуском адмиралу: да |е аустриска војска ушла у Боку на спонтану молбу самих Бокеља. и то одема гшаву. хоје овима дај^ гшн«

виЛегиЈе, које 1е у своје време ратификовала била и сама млетачка ре* публика, г по којима Бокељи чмају право да се стављају под протекторат државе коју они сами за то изаберу. Да би о томе боље уверио француског адмирала, аустриски генерал је приложио своме одгрвору оверену копију бокељских статугз који садрже те привилегије, као и копију прокламације главнокомандујућ»г генерала у Далмацији, барона Рукавине, из које је призилазило да је он (барон Рукавина) приступио окупааији Боке на сам позив бокељског народа, а на основу и уз обећање поштовања споменутих бокешких статута. Али — додао је — ако бч он (француски адмирал) и даље сматрамо ту „привремену" окупацију као тзвреду прелиминарног уговора о миру, и устајао у захтеву евакуације Боке, — тада он (Бреди) тражч рок од десет дана да би ту евакуацију спровео. Међутим, у ноћи између 17 и 18 октобра 1797 потписан је дефннитиван мир у Кампоформију, по чијем је четвртом члану Аустрија добила и Боку Которску, те и тако је Аустрија ту остала. Тада Аустрија није узимала Бокеље у војску, респектујући права бокељских статута и обећања да ће их респектовати дато прокламацијом генерала Рукавине. После, а на основу Братиславског уговора о миру од године 1806 Далмација је заједно са Боком Котор« ском припала Француској, под чијом ј *е влашћу остала до 1814 године. Ни Французи нису узимали Бокеље у војску, а ни Аустријанци, којима је бечкнм уговором о миру од године 1845 опет додељена Далмација заједно са Боком Которском. нису захтевалн да Бокељи врши војну службу — све до године 1859, када су та| захтев истакли. Но Бокељи се том захтеву не хтеше одазвати, а кад су аустриске власти хтеле силом да спроведу регрутацију — а то своје становиште стадоше и оружјем брзнити, и како смо то већ видели, са пуним успехом. Године 1882 је Аустрија опет захтевала да Бокељи изврше своје војне дужности, као и сви други аустриски држављани. и тад се Бокељи опет латише оружја. Ну овај други устанак није узео размере првог устанка и свршио се тчме штс су Бокељи пристали да служе у домобранству (Ландвер). а.-и не у реловној војсци ни у рзтној морнарици. Ти односн остали су до х г аја Светскога рата.

Што се тиче Босанско-херцеговачког усганкз годинс 1882. н^гов је повол сложешпи, Он се шшн и, х

незадовољству босзнско-херцеговачког народа због насилне аусгроугарске управе у Босни иу Херцеговини, и у томе што Аустрија није била у праву када је године 18&2 захтевала да и босанско-херцеговачки »рађани служе у аустријској војсци. Аустрија је чланом 25 Берлинског уговора примнла мандат европских сила којим је она овлашћена да окупира Босну и Херцеговину, и да у њима води упразу. Тим мандатом ни* је укинут с>'веренитет Отоманског Царства над тим двема покрајинама. Шта више, у оном истом члану 25 Берлинскога уговора налази се и стзз који одређује да ће се о дстаљима вршења реченог мандата Аустрија и Турска засебно споразумети. Такав је споразум заиста и закључен између Аустрије и Турске 21 априла 1879 године. И у уводу тог споразума изречно је наглашено да аустриска окупација Босне и Херцеговине не уки суверена права Његсвог Царског Величанствз Султана над тим двема покрајинама. При таквом стању ствари Босанци и Херц;говци су и после аустриске окупације остали поданици Отоманске Империје. и Аустрија није смела да од њих захтева да буду аустриски војни обвезници. Она је то могла да тражи само од својих.поданика. Тим пре што је Аустрија захтевала да се босанско^херцеговачкн војни обвезници закуну на верност цару аустрнскоме, чији они нису билн поданици, н да врше службу и у Аустрији и у Угарској, које су за њих биле иностране земље. Зато су Еосанци и Херцеговци. који су го.чнне 1882 дигли устанак због војних закона, били потпуно у праву. Лрекршилац права и међународних обавеза била је у том случају несумњизо сама Аустртја. Међутим је сумњиво да 1е овај прзвни мотив дејствовао на устанике, н да су се они дигли из љубавч према међународном поретку и због верности премч тадгшњем свом су« верену, цариградском Султану? Много година после но што је тај устанак савладан, н кад су већ Босанци и Херцеговци без отпора служили војску, један наш Далматинац који се бавио трговачким посчом у Херцеговини, недалеко од црногорске границе. затекао |е једног дана једну жену која је на глас плакала. Питао је: шта плачеш. жено? — Она му одговори: Узелн ми сина у чојску. — Па жено, н тамо преко |ранице узнмају момке у војску — рече јој тад, као на име утехе, та> Д јлматинац. На то му жена одмах да овај одговор: Е. мој господине. али они свога краља служе! , Др. Лујо БАКОТИЂ

Ереитал не би био способан! ЕреС. тал — то је лаж!" • Четири године доцније настао 1е рат балканских савезника протиз Турске. а руски министар спољнч* послова био је Сергије ДимитриЈлвић Сазонов. Сазонов је био поштен. отворен, прав човек. и члвек правилнога суда. Осећање правде било је у ње» »а јако развијено. Пред балканг^и рат он нас је, у доброј намери. одвраћао од рата и чак нак прегио.у главном из страха да Турска не победи нас. Из тога разлога он је одмах изјавио да се у Европсксј Турској има одржати „стзтус кво". Но одиах после Кумановске битке он ме је, са радошћу која му се на лицу огледала. још на вратима свога кабинета дочекао речима: „Статус кво Је мртав и сахрањен!" И: „Ја Ну сад бити ваш најбољи адвокат; ни српски министар спољних послова неће моћи боље браннти вашу ствар!" И он је одистз бранио нашу ствар — све док није морао попустити под притиском Аустро-Угарске н целог Тројног савета, и на настојавање пријатељских сила. Како је постунио у балканскотурском рату. тако ће Сазонов поступити и у српско-бугарском раг 1913 године. Пре тога рата он I више држао слова уговора измеђУ Србије и Бугарске, што је за насби ло неповољно. Но кад сам. после Брегалничке битке, био код њега, наишао сам опет на нагао преокрет у његовбм држању у нашу коригг, као и.после Кумановске битке. Опет радостан и још на вратима свога кабинета, дочекао ме је речима: „Бугари поцепали уговорГ — н удаљ:и разговору „вадио ми речи из уста", тако да смо морали тако-рећи да се утркујемо ко ће пре доћи до речи — да једно исто каже. А неко време после тпга говорио ми је: „Ја више волим велику Србчју него велику Бугарску. јер се на Србе могу више ослонити него на Бугаре". — Ја ово нарочито истичем као доказ зз осећање правде у Сазонова. Осећање правде било је у њега јаче и од дубоко укорењених традииша — традици]а по кој.1ма је Русија била више наклоњена Бугарској него Србији. • Кратко време после преврз« та од29 маја 1903 године. ја сам постао отправник послова у Бечу. У го доба бечке новине нападале су Србију и обасипале нвјжешћим -погрдама све од реда у Србији. Нз.Огаан су све више узимали маха и. кад су већ загрдили. ја сам из Београда *обио упутство да аустро-угарск(1м ми нистру спољних послова грофу Голуховском скренем лажњу на штсту и опасност од таквог држањз аустро-угарск^е штампе. Гјзоф Агенор Голуховски од Голухова, син министра. Француз по мзнирима. ожењен Францускињом. рођеном кне. ињом Мира, коректан ио схол као-и већина аустро-уај?счих дипломата, одевен по последњој моди, са спољашношћу која би глумцу могла послужити као углед за улогу елегантног динломатч; — био је .џентлмсн". отворен. отвореннји него већина аустро угарских дчпјомата. и човек у чију се реч могло поуздатч - био је сушта противнпст грофу Еренталу. притворном и подмчклом човеку. коЈИ је себи за узор изабрао кнеза Метерниха — н ње« гове идеје и његова наечла и. у чсто време, и његову склоност ка лажи и превзри. Кад сам ушао у кабинет грофаГолуховског, он ме је пресрео речима: „Ја бих желео да вам скренем пажњу на писање српских новина. чи : а напади на Аустро-Угарску постају штетни и опасчи по наше односе - . Извесно је већ раније био обаве« штен. вероватно од аустро-угарског посланства у Београду. каква сам <а упутства добио из Београда Узео је дакле офансиву. да би ме прелухитрио: послуЖио се нешто застарелом тактиком у липломатијн. која може бити од користи... кал је човек у праву. Но гроф у овом случају није био у праву, и то се, на краЈУ, и показало. Јв сам му одмах изјавио да сам и ја дошао њему због писања штампе, само не београдске већ бечке. „Свакојако — рекао сам у главном има у Београду листова који нападају Аустро-Угарску. и који при том не бирају изразе. те покаткад прећу границе пписто^ногт-.. Дчч1И листови ннсу прави израз јарнпг мишљења у нас и нису међу прчим нашим листовима. Међутим, V јБечу не бацају се погрдама на Србију и па све што је српско само н(1вине које чита нижа кгаса. већ и ..Новн Бечки Дневник" и „Нова Слоболпа Преса". па чак и орган министарства спољних послова „Фремденблат". Наш разговор свршио се необичмо. Голуховски мн је на крају рекзо: „Ја мислим да у опште није потрсбно да о том дискутујемо. јер -- до. дао је са осмехом а са висине — „ми вама више требамо него вн нама." На тај „аргумент" и ја сам се насмешио. н слегао раменима. јер је то бмло најбоЂе што сам, у то време, могао учнннти. Али — „најбоље ће се смејати о« нај који се послелњи буд* смејао". И. на кпају. смејали смо се ми а не Аустро Угаргка. ЛиАштрије ПОПОВИЂ