Pripovetke / Branislav Nušić

ТРИНАЕСТИ 98-

је све то чинио, али од свега тога данас остале су му, ваљда, само лепе успомене у души и огромни жуљеви на ногама.

Сасвим је то други човек данашњи Петроније Јевремовић. То је Петроније Јевремовић, вечити практикант, са подстриженим брковима, са ципелама без икакве форме, са капутом боје црвеножутог багремовог листа, са глатком ћелом на глави, коју он брижљиво покрива са оно мало косице што му на потиљку заостало. Томе Петронију Јевремовићу одузео је капетан звонце.

Али, није то само звонце; звонце је, може се рећи, ситна ствар; него се ни иначе г. капетан није понашао према њему као према дугогодишњем чиновнику: другим практикантима је, на пример, слободно и да пуше у канцеларији; Петронију то није слободно, јер, каже се, има обичај да пљуцка кад пуши и направи читаво језеро око себе. Једанпут је један практикант певао гласно у канцеларији, па некако му се прошло, а Петроније само што је хтео онако са „густом“ да кине, потегао, па запе-

вао оно дугачко пензионерско „а!...“ које тако хармонично наставља кијање, а — капетан из друге собе, шта је радиог — Прекинуо га на три четвр-

тине ноте и истерао га из канцеларије, с додатком „да убудуће увек кад му се кија изиђе на сокак.“

— Разумете лиг — додао је уз то још строгокапетан. — Разумем! одговорио је Петроније.

Па није то само од капетана. И друге је беде Петроније трпељиво сносио и гутао. У среској канцеларији у којој је он радио било је још два практиканта, који према Петронију и не заслужују такво име, већ би се просто могли назвати „гризоперићи“. Један је бивши глумац из неког путничког позоришта, а други деградирани каплар из сталног кадра. Па што су се они попели Петронију на врат својим будалаштинама, није се већ могло сносити. Они су се Петронију просто у брк смејали и чинили му све могуће пакости. Наместе му