Pripovetke / Branislav Nušić

94 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

на столицу иглу и Петроније Јевремовић, сасвим невин, седне на иглу па тако животињски дрекне, да се сви пандури окупе, или му сакрију акта, или му, као бајаги случајно, поспу мастилом што је грдном муком исписао; или му тако некако удесе фасцикулу на врх рафа а над његовом главом, па кад се Петроније само мало наслони на рафа фасцикула се преврне и груне као вола о земљу. Једанпут су га нагаравили кад је као човек мало заспао после ручка, па га пустили да такав саслушава једну младу удовицу; а једанпут, као бајаги -нехотично, закључали на подне канцеларију и однели собом кључ, а Петроније остао унутра без ручка.

Али је све то Петроније кадар био трпељиво да сноси; на све то он је само слегао раменима, па се који пут чак и сам смејао, само га је нешто стално гризло и мучило: имао је двадесет и једну годину практикантске беспорочне службе, и никако, никако није могао указ да добије. А једна једина жеља на свету била му је та: да добије указ, па да поносно прошета кроз чаршију, да се поздрави лево: „Како си, газда Мијалко, шта радишг“; да се поздрави десно: „Добројтро, газда Трифуне, како, како>“ А и газда Мијалко и газда Трифун и сви остали да одговоре: „Хвала Богу, господин Петроније, ето, како ви» Честитамо, честитамо!“

Ето, толико је само желео Петроније Јевремовић, па из чаршије да оде кући и да — умре. Сасвим не жали да умре. Па ипак ту жељу узалуд је желео.

А ево како се може објаснити таква судбина Петронија Јевремовића:

Петроније Јевремовић био је најпре тринаесто „дете своје мајке. Оно није увек срећа бити ни прво дете, али тринаесто заиста значи бити сувишно. Проклињала га је мајка па, иако су друга деца изумрла, никад га нису волели у кући. Од тога доба он се увек осећао невољен од људи и од суд-