Pripovetke / Branislav Nušić

96 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

није за посао, трећи што не зна ништа, и тако за пет година промени тринаест газда, а тринаести га лепо измеси, испребија, па онда тек истера. Најпосле га нико у вароши није хтео више да прими.

Његова једна сестра од тетке била је удата за пандура у среској канцеларији, а та се сестра познаје са персоналом канцелариским, и кад јој оде муж у срез каже она млађем писару, овај старијем писару, старији писар капетану, и тако се једва некако удеси, те Петронија приме за бесплатног преписивача.

Тако је ушао у ту службу, у којој је још и данас, и у којој већ двадесет и једну годину очекује указ.

А једанпут је помишљао и да се жени, али га ђаво не упути ни на коју другу него на најбољу девојку у вароши. Девојка из добре куће, носи двеста дуката, тепелук од бисера, шест ћилима, четири тепсије и бунду. Просили је многи, па неће, а Петроније као вели сам у себи: „Шта ће боље. Ја сам чиновник, нисам да кажеш глуп, па се нећу помаћи с овога места, него данас сутра, ако Бог да само, бићу и нешто више, па ћу лепо миц по миц, само разуме се полако а сигурно, да дођем и до веће плате. Дакле, шта ће бољег!“ Па је већ замишљао и свој живот кад буде имао већу плату и кад буде жењен. Са 200 дуката узеће кућу, лепу малу кућу „али да има башту.“ Па како ће он лепо да уреди ту кућицу, све да буде чисто и свака игла да се зна где је усред дана као и усред ноћи. Па не само што ће кућицу да уреди, него и сам живот. Дође, на пример, недеља, нема канцеларије, он се пробуди рано ујутру и шета по соби, све по самим ћилимовима, нигде нема нога на го патос да му стане; прође кроз ходник и поносно погледа у четири тепсије које као злато чисте и изрибане висе на дувару; оде код берберина, обрије се, подстриже бркове, па оде у цркву и стане с десне стране, тамо где чиновници стоје. Сврши се служба, он узме две нафоре: једну за себе, једну да понесе