Pripovetke / Branislav Nušić

98 БРАНИСЛАВ Ђ,. НУШИЋ

у депутацији. Махну Петроније зловољно главом и рече: „Аја, неће ништа учинити, ништа, ништа, ништај“ И, истина, министар целој депутацији дао реч и опет је не испуни. Петроније остаде без указа и даље.

А једанпут је био још и даље догурао ствар. Поп му обећао да ће писати својој сестри, а сестра попова удата за једног професора, а тај професор седи у Београду кућа до куће са неком госпа-Јелком, која има сина наредника у академији, и тај син госпа-Јелкин наредник има доброг друга у академији, опет наредника, који је био ручни девер неком поштару, а тај поштар узео је за жену неку Мицу, а мајка те Мице, госпа Сара, подојила је прво дете господин-министрово и данас му још иде у кућу као у своју кућу. И тако се то некако удеси, па почне ствар од попа и дође до госпа-Саре, а госпа Сара, Бога ми, каже госпа-министарки, а госпа министарка господину министру, господин министар ствар забележи и, разуме се, — заборави. (Опет седне поп, па пише сестри што је удата за професора, ова каже госпа-Јелки, госпа Јелка сину нареднику, син наредник своме другу, друг каже Мици поштаревој, Мица каже мајци госпа-Сари што је подојила прво дете господин-министрово, госпа Сара, Бога ми, ни пет ни девет него опет каже госпа-министарки, а она господину министру, и господин министар по други пут ствар забележи. И цела истина, лепо први указ кад је био метне господин министар, поред многих других, и Петронија Јевремовића. Дакле, ствар скоро готова. На конференцији министарској прошао указ, и тако је све било у реду. Донесе увече момак кући министровој лепо преписан указ, па као ујутру ће се носити на потпис, а ту за вечером и министрова тетка. Г. министар, онако уз јело, још једанпут разгледа указ, па ће, више онако уз реч, рећи:

— Сутра ће се обрадовати тринаест сиромаха. Ово је баш право било.

А тек се пљесну рукама г. министрова тетка,