Pripovetke / Branislav Nušić

116 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

челник иде сад у Београд, он ће се тамо састајати и са господином мииистром, па том приликом, нема сумње, реферисаће му и о своме чиновништву.

— Извесно, извесно, — додаје секретар.

— Па... видите, ви бисте могли да проговорите за мене, ја већ шест година нисам аванзовао а... ја мислим да заслужујем, нисам ничим показао да не заслужујем.

= О, ничим, — додаје брзо секретар — што се тога тиче одиста сте се добро сетили, одиста је ово добра прилика, овај пут г. начелников. Видите, ја се не бих ни сетио. Само... ја то не могу да говорим г. начелнику.

— Не, не морате њему, проговорите ви само г. помоћнику.

— Њему, да, њему бих могао.

— Па молим вас, учините.

— Да, хоћу, — и ту секретар пружи руку писару и снажно му је стиште. — Ево, имам баш нека акта за потпис; овај час идем помоћнику и, верујте, одмах ћу му говорити, — и секретар се диже са актима.

— (О, ја вам од свег срца благодарим.

И писар, задовољно смешећи се, повуче се у своју канцеларију, а секретар са актима оде помоћнику. — Мма ли што за потпис» — пита помоћник, а, видиш, мрзи га да узме перо.

— Та има једно две три ствари; могу и остати, нису хитне.

— Па нек остане кад и све остало дође са преписа.

— Да, тада ћу донети, али... хтео бих нешто. да вас замолим. Једна ствар коју ви можете учинити само ако хоћете.

— А шта би то билог — пита љубопитљиво г. помоћник.

— Па, кад бисте хтели да проговорите г. начелнику за мене; он сад иде у Београд па би могао