Pripovetke / Branislav Nušić

КЛАСА 117

тамо да проговори г. министру. Ви увиђате и сами да бих ја већ требало да аванзујем за помоћника.

— Та... поче помоћник.

— Молим да се разумемо, — додаје хитно секретар — не мислим ја да будем помоћник овде, на вашем месту, Боже сачувај. Могу ја ићину сваки други округ, зашто не, округ је округ.

— Па, право велите, — настави помоћник пошто му се разведри чело — одиста требало би да ви аванзујете, ви сте способан и спреман и вредан чиновник. Хоћу, хоћу, господине, хоћу од свег срца да говорим г. начелнику. А што и да не учини; иде у Београд те иде, говориће са господином министром те говорити, па зашто не би проговорио и за вас. А ви то заслужујете, заслужујете да се човек заузме за вас.

— (О, хвала вам, велика вам хвала за тако добро мишљење. Ја ћу вам бити врло благодаран и управо сматраћу вас за свога добротвора.

— Молим, молим, господине Симо, ви сте то заслужили.

И диже се помоћник те у начелника.

— Одите, одите. Седите, господине Лазо; седите да проговоримо реч две — вели начелник.

— Ама ја баш зато и дођох, имао бих баш са вама онако пријатељски да проговорим и, управо, да вас замолим.

— Е» А шта то господине Лазо2

— Па, велим... како да кажем, знате сад ми нешто паде на памет; видите, ви идете у Београд и бићете тамо са господином министром па, велим... могли бисте му проговорити за мене. Ја мислим да је и право и Богу драго да ија један пут добијем округ. Не могу овако целог века помоћник; знате и сами, ово је већ једанаеста година а, мислим, нисте ни ви дуже чекали...

— Нисам; — одговори равнодушно г. начел-

ник — био сам само седам година помоћник. — Седам» Ето видите, а ја једанаест.