Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ _— 29

— Не морамо, је л' те, не морамо тражитиг

— Па... не морамо.

— Сешћемо, ено тамо, хоћете ли, ено тамор

=— Можемо! |

Кадрил већ отпочео. Они нађоше један скроман кутак и у први мах ућуташе посматрајући како се по такту кренуше збијени редови кадрилских колона.

— Ви можда врло радо играте кадрилрг упита Јелена.

— Ја, да, управо не, управо, видите сад ми се баш никако не игра.

— Или сам ја можда крива што сам вам предложила да седнемо — настави она мало обешењачки. — Управо, ја сам предложио да седнемо додаде он као мало збуњен. — Ја, или можда ви, не знам, али, кажем вам, мени се сад баш никако не игра.

Затим опет ућуташе. Колона је правила паузу између фигура и за све време паузе она је ћутала играјући својом лепезом а он својим шеширом. Најпосле музика опет засвира.

— Тражили сте да вам нешто објаснимрг отпоче опет Владимир.

— Штаг

— Зар нећете да вам нешто објаснимг

— Али... ја не знамг

— Малопре, пре но што смо сели овде, била је реч о томе како би ми било драго да протумачим. оне ваше речиг — настави он живље.

— Ја... ја управо... — отпоче она збуњено, а његова се рука полако и нехотице дотаче њене;. њој усне задрхташе а њега прође неки немир. Погледи им се сусретоше и осташе за час непомични као да би хтели једно другом у душу да се упију; али она обори очи, стаде наглије да дише, а он јој несвесно, али топло и снажно, стиште руку.

— Ја нисам тражила да ми објасните,.. прошапута она тихо, нечујно, збуњено, бесмислено.