Pripovetke / Branislav Nušić

30 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

— Шта» — упита он још чудније, још бесмисленије. Па опет ућуташе. Њене се очи заколуташе, рука јој уздрхта и поче немилостево да чупка бело перје са лепезе, а он јој приђе ближе, донесе се до самих њених очију, загледа се у њих дубоко и опет изговори, чудно, бесмислено:

—— таг

Али у том моменту њихове су руке биле једна У другој и њихова су срца свако за се али једно исто осећала, једно исто откуцавала.

ДРУГА ГЛАВА.

Лепо!

Као што су могли поштовани читаоци још у почетку саме приповетке видети, на крају прве главе заљубило се двоје и то извесно зато, што су се једно другом допали. Све што би се томе могло овде додати, то је, да су они веома срећни у тој љубави. Али — у колико су они срећнији, у толико се ја, несрећно списатељско створење, осећам несрећнији, јер право да вам кажем, не знам како ћу да завршим ову приповетку.

(Оно, могло би се донекле и терати, на пример како су се волели, како су се састајали, како су се нешто мало расрдили па се после опет помирили и већ такве ствари. Али све се то мора, брате, најпосле некако завршити.

Ја знам, драге читатељке, сад ћете ви пакосно да ми се насмејете и да поми:лите у себи: „А ти, брајко, што си почињао љубав кад не умеш да је завршиш!“ Оно, драге моје читатељке, ја сам многе љубави у животу оставио несвршене, али овде видим и сам да морам до краја истерати.

А још једно извинење! Није, знате, да ја баш никако не бих умео да завршим ову приповетку, Боже сачувај! Већ сва несрећа управо лежи у томе, што се ту треба некако вешто извући, па свакоме да буде право. Има разних и читатеља и читатељки па један би волео да се цела та ствар тужно сврши,